Opštinske novine

Графичар Љубомир Иванови^

223

ново у Београд, и док мали Лзубомир није пошао у други разред реадке. Кад су родитељи то приметили, они су се, буквално, разочарали у свом детету. Тада се знало и веровало: Ко једном почне да пева песме или да „молује" слике, дижи руке од њега. Дете је пошло стрампутицом и родитељи од таквог детета нису могли очекивати ништа добро. То мишљење су делили и Ивановићеви родитељи. И они употребише саз свој ауторитет и све своје моћи, да своје залутало дете опамете и да га изведу на прави пут. Износили су му пред очи и случај Ђуре Јакшића, који и пева песме и „молује", а ипак је вечити и пуки сиромах. Али Лзубомиру се „ништа није могло доказати". Он је и даље цртао у потаји, и, што је највише забрињавало његове родитеље, у школи је постајао све слабији :и слабији ђак. А кад га је отац једном запитао, шта он управо мисли, он му је одговорио с пуно поуздања, да мисли да постане сликар; да жели да се упише у сликарску школу Ристе Вукановића, да буде добар ђак и да добије стипендију за студије у иностранству. У томе га је подражавао и храбрио и покојни Ђока Крстић. Иако је Ивановић као нижешколац био ђак Пере Убавкића, Крстић, који је био наставник у вишим разредима, убрзо га је приметио и позвао да долази на часове за вишешколце, у његов атеље и у кафану „Код црног орла" на углу улица Душанове и Књегиње Лзубице, где је Крстић био редован гост. Крстић је у свог штићеника полагао много наде; највише зато што је Ивановић сам, по сопственој иницијативи, вођен снажним сликарским инстинктом, проналазио увек нове и нове мотиве у живој природи. Крстић је баш по томе осетио да се у Ивановићу крије будући снажан сликар и он му је посвећивао много времена и љубави. То су, наравно, били почеци Ивановићевог систематског школовања, и Ђоку Крстића, према томе, треба сматрати за Ивановићевог првог учитеља. Али Ивановићевом професору цртања то није било право и кад је видео да се његов ученик „прави важан", т.ј. да црта „ствари које нису на програму" — он га је лепо на крају године — срушио. И тако је најбољи цртач кога је Србија до данас дала морао полагати поправни испит из цртања, као, по једној верзији, Ајштајн из — математике. Сликајући тако дневно сатима и сатима, а све више потстицан од Ђоке Крстића, Л>убомир Ивановић је све више наваљивао на оца да га упише у сликарску школу. И кад је после дугог опирања његов отац коначно увидео да му син заиста ни на шта друго не мисли осим на „молерај", а желећи да га ипак некако оспособи за живот, пристао је да га упише у ту школу. Тако је Лзуба Ива-

Љуба Ивановић: Воденица у Јајцу. — Цртеж из 1930 г. — Код аутора

новић једног дана постао ђак „Српске цртачке и сликарске школе" у Београду. Ту је дошао „у добре руке", јер је Риста Вукановић био заиста одличан педагог, који од својих ђака није захтевао да га просто имитују, него је настојао, шта више, да пронађе њихове личне наклоности и могућности изражаја. Он је био старији друг својих ђака, који их је само другарски упућивао у оно што они нису знали. Таквим начином рада, Вукановић је успео да одгоји неколико генерација српских сликара, и његови ђаци још и данас о свом учитељу говоре с највећим поштовањем. У „Српској цртачкој и сликарској школи" Ивановић остаје пет година. Како је ту показао веома лепе резултате и како је по мишљењу својих професора претстављао стваран таленат Министарство привреде, из прихода Класне лутрије, додељује му стипендију за наставак студија на минхенској академији. Тада се у Србији сматрало да осим Минхена не постоје никакви други уметнички центри. Све је јурило у Минхен н чезнуло за њим. У минхенској Академији је одмах примљен у т.зв. „малкласу", прескочивши на тај начин „цајхнкласу" и пријемни испит. Ту ради код професора Лефца две године, а потом одлази у „компониркласу", код професо-