Opštinske novine

1*

Београаске Бр .з ОПиТИНСКЕ НОСзИНЕ 1940

Чланци и студи/е Зугословенско-бугарска привредна комора у Београду

После два скара братоубилачка рата, после једног дужег периода црних сенгеи у односима два братска народа, дошла је свест о заједничким интересима и о потреби зближења мзмеђу југославије и Бугарске. У годинама када се Бријанова идеја о ПамЕвропи много дискутовала, када је Средња Европа Куденхове-Калегри-а озбиљно третирана, када се говорило о Дунавској конфедерацији и износили на међународни терен плановм Тардје-а, Хоџе и други, ништа природније није било него помислити на зближење два тако блиска народа, као што су Бугарски и Југословенски. Била је једно време овладала светом вера да се да направити конфедерација Европских народа. Маштало се о једном правом Друштву Народа, о солидарности, о кооперацији. Као да су то бил|И последњи трзаји човечанства пред перспективом опште кланице, којој сада идемо, изгледа, у сусрет!. . . Једна група слободних мислилаца предосећала је опасност која ће наики за мале народе у будућем сукобу. Ти слободни мислиоци желели су да Балкан престане да буде жариште сукоба потпаљивано од великих сила. Убеђен.и у лепе особине радног и поштеног становништва Балканског Полуострва, ови су се људи већ пре 12 година бацили озбиљно на посао да Балканске народе зближе и да отклоне од њих узроке будућих сукоба. Основана је „Балканска Конференција" која је ставила себи у задатак, да испита, упозна и приближи све манифестације духовне и материјаине културе Балканских народа. Балканска конференција је радила својски. Преставници слободоумних средина Београда, Атине, Букурешта, Цариграда, Софије и Тиране обрађивали су стручне реферате о културним, хуманим, привредним социјалним установама балканских народа. Све манифестације духа и интелекта свакога народа биле су дубоко простудиране и на конференцијама, које су одржаване на1Изме«И!Ч1Но у балканским престоницама, давани су њихови упоредни прегледи. Из ближег контакта интелектуалних средина избијале су све нове варнице солидарности и зблмжења балканских народа. За време одржања конференција

штампа је све више пропагирала истоветност интереса Балканаца и контуре нових међубалканских институција почеле су да се оцртавају. Идеја је корачала сигурним корацима. Балкански хоризонат се све више расветљавао. Овај рад је ишао на то да Балканцу улмје самосвест да треба да буде поносан што је Балканац а не да буде третиран као створ ниже врсте, као што је то, на жалост, раније често био случај. Ја никада нећу заборавити једну манифестацију која се је одиграла после одржане Балканске Конференције у Цариграду 1932 године. Конференција је одржана у двору некадањих султана, — Јилдизу, после церемонија у двору ДолмаБакче. Ту, у луксузним дворанама свемопних су.лтана, обложеним мермерима разних боја, ораховим, ружиним дрветом и скупоценим балдахинима и теписима, ту су сада заседали одбори политички, социјални, хигијенски, трговински, финансијски, итд. Одбори Балканске Конфервнције, у којима су преставници некада вазалних државица силне Турске Империје, у најпријатељскијој атмосфери, расправљали као пунолравни чланови са преставницима модерне Турске о бољем уређењу, о благостању Балканских народа. Ни трага о некој доминацији! Атмосфера је била пуна осећаја братства свих Балканских народа. . . После одржане конференције ТурцИ', савршени домаћини, специјалним возовима, комбинованим из спаваћих кола и вагон ресторана, пребацили су нас, све учеснике конференције, са Цариградске станице Хајдар-Паша у Анкару. Тамо, у Анкари, у сали Велике Скупштине очекивао нас је Рахметли Мустафа Кемал-Паша Ататурк. Сви смо били радознали да се сусретнемо са великим препородитељем и творцем Нове Турске. Интересовало нас је шта ће нам он реки. Окружен неколицином младих људи који су давали изглед андиманшираних трговачких помоћника, без помпе, без сјаја, без маршала и ађутаната — он се срдачно руковао са сваким од нас а када смо заузели места у клупама Турских народних посланика, велики Мустафа је проговорио. . .