Opštinske novine

226

Београдске општинске новине

Љуба Ивановић: Мотив из старог Париза. — Линорез

одмарао, никада одвајао од свог блока и оловке. Кад се завршила школа и кад је приредио изложбу ђачких радова, он се журио кући где су га већ чекале спаковане ствари — и, буквално, хватао први воз, — а у Београд се враћао на дужност у последњи моменат. Док је био млађи то се и могло, али сад кад је ушао у године...? — То је сличан случај као и са Матошем, који је од силног писања добио писарски грч у десној руци и после морао писати левом руком, — приметих ја, — а госп. Ивановић, који је то слушао погледом упереним негде у даљину и који се правио као да не слуша тај наш разговор, једном нервозном кретњом прекинуо је свој угоспођу: — Ма остави то. Још ће да испадне као да ја кокетирам с том! својом болешћу. Г. Ивановић нема свог атељеа. Никад га није ни имао, јер му није био ни потребан. Седели смо у једној малој соби испуњеној књигама, Ивановићевим цртежима и нечим што се нисам надао да ћу ту видети. Ту су две велике витрине дупком накрцане стотинама најразличитијих предмета кујунџиског, копаничарског, зографског и цизелирског уметничког заната — разне старости. Поред предмета старих педесет или сто година, има ту и таквих који потичу још из једанаестог века. И те две витрине не садрже све што је г. Ивановић сакупио путујући по разним крајевима наше државе, од манастира до манастира, од

прастарих домова до разрушених и погашених огњишта. И на зидовима, не само те собе, него и читавог стана, налазе се укусно и с много разумевања распоређгни многобројни такви предмети. А у претсобљу се налази још једна исто тако крцата витрина. Кад је г. Ивановић, који је пре тога изјавио да није ни мало расположен да даје изјаве за јавност, осетио да сам се заинтересовао за те предмете, као да је оживео. Примакао је столицу витринама и почео објашњавати. Он је на својим путовањима скупио и после индексирао и описао око две хиљаде комада свих могућих производа примитивне, али дубоке и искрене народне уметности. Само разних крстова, — од сребра, дрвета, кости, рога, — има око две стотине комада, од којих су неки и католички. Прекрасних игала које су старе српске кнегиње и кнегињице стављале у косу и с којима су мухамедански верски фанатици у екстази верског лудила пробадали своје тело — Ивановић је скупио око седамдесет комада. То су игле дуге просечно око тридесет сантиметара и тешке триста до петсто грама. Посматрајући тај накит човек мора да се запита како су жене могле да трпе толику тежину на глави, и чуди се оним прекрасним и прецизно изведеним ша-

Љуба Ивановић: Дрво. — Дрворез