Opštinske novine

Експроприј ација у разним државама

333

циљеве и потребе, не само оне које држава непосредно спроводи веп и оне који се посредно остварују путем општина, административних округа па чак и путем појединаца. Појмљиво је зато да проширење схватања експропријације треба тражити у замени старог појма „потреба" са новим „корисност", што се нарочито испољило у последње време, јер је то правно средство које се зове експропријација примењена за разноврсне циљеве: за побољшање хигијенских прилика, за јавне радове, за аграрне реформе, за улепшавање и проширавање градова, за муниципализацију земљишта, за зидање јавтиних станова; тако да је генерални образац који дефинише „јавну потребу" најбољи онај што сматра да под њим треба разумети најбоље искоришћавање и употребу експроприсаног земљишта. Аграрна реформа је била разлог великих промена у области права својине у многим земљама, где се било прибегло принудној експропријацији као правном средству да би се расподелила пољска имања и повећао број сопственика који лично обрађују своју земљу. Жеља за побољшањем пољопривреде уопште дала је специјалне законе о аграрној реформи, који су махом обнародовани после 1918 године. Врло је занимљив у том погледу чехословачки закон од 6 априла 1919 год. по коме Држава узима у своје руке све поседе веће од 250 ха, или од 150 ха за култивисану земљу, који припадају једном лицу. Држава добија на ту земљу право својине а може је и распарчати и уступити на првом месту малим земљорадницима или инвалидским фамилијама. Ранији аустриски закон од 31 маја 1919 год. допушта Држави експропријацију извесних пољопривредних и шумских терена у корист оних који су са својом породицом у стању да даду гарантију да ће га моћи повољно обрађивати. Затим естонски закон од 10-ХП1919 учвршћује принцип са колико права сваки грађанин сме располагати у куповини земље и летонски закон по коме је после референдума 1924 г. одбијено да се грађанима плати ма каква накнада за експроприсану необрађену земљу преко 100 ха. По румунском аграрном закону олакшана је експропријација појединих имања без тачно одређеног максимума. Док одредбе маџарских закона из 1920 и 1924 год., које не говоре о експропријацији већ о принудном откупу, дају Држави прече право куповине за пољопривредна добра, а дају јој право принудне куповине у случају мотива општег интереса. Немачки закон од 11 августа 1919 год. допушта експропријацију свих пољопривредних добара већих од 100 ха. Разне идеје којима су се руководиле поједине државе за практично решење аграрне реформе тумаче се жељом да се створи што

већи број сопственика који култивишу земљу као и тежњом да се добије потребно земљиште за проширење и уређење градова или да се реши станбено питање. Извесна законодавства, као н .пр. чехословачко и пољско, нарочито се заузимају за интересе градова у питању непокретних имања. Тако је град Праг успео да много искористи свој закон и да себи прибави довољно терена за своје проширење. Кад је у питању експропријација у већим обимима, на пр. за читаве зоне по градовима, појављују се разна мишљења. У Белгији закон не предвиђа границе величине експропријације, али влада може одредити услове под којима се та операција врши. У Маџарској експропријација у зонама је предвиђена једино за Будимпешту, иначе није дозвољена. У Енглеској свака експропријација мора имати извесан тачно одређен циљ и односити се на извесно одређено време, али је према закону од 1925 године допуштено да градске управе могу вршити контролу над развитком једне одређене зоне у случају уређења града. Експроприсани терени морају бити употребљени зашта су још у почетку били одређени, а у противном случају т. ј. у случају да се то не може да спроведе, морају се продати па евентуално опет купити. Постоји по овоме и једна нијанса према закону из 1907 год. по коме се у извесним случајевима може намена терена и променити, али уз одобрење надлежног министра. Експропријација по зонама дозвољена је у врло скученим границама у Немачкој, па су чак и ти случајеви подлежни споровима. Према пруском закону од 28 марта 1918 год., министар народног здравља одлучује о појединим случајевима. Али не постоји никакво нарочито ограничење за општине, које експропријацијом дођу до терена, како ће га употребити; главно је да се експроприсало у циљу јавне потребе. По једном пројекту закона, експропријација по зонама биће дозвољена у циљу асанације старих квартова или у циљу прибављања терена. за уређење нових, који ће се придодати граду али под условом да буду испуњени зградама средњег сталежа. Исто тако допустиће се експропријација да би град добио терене за подизање својих општинских зграда, као и за уређење башта и баштенских колонија. У ранијој Аустрији експропријација по зонама није била допуштена, док је то у Холандији сасвим могуће, иако су мишљења подељена при питању да ли је треба предузимати. Румунија допушта експропријацију по зонама, али само у случајевима побројаним у закону, т.ј. за извођење знатнијих општинских радова у циљу асанације, улепшавања и проширавања града. У Шпанији пак оваква врста експропријације није нарочито означена, али смерови и начин како се спроводи иду у њен прилог.