Opštinske novine

356

Београдске општинске новине

Госпођин Вир гледан низводно ном рибом. Принцип, на коме је основан риболов на Госпођином Виру, један је од најинтересантнијих међу онима које је оштроумље рибара могло измислити у тој непрекидној и вајкадашњој борби са рибом. Целокупна рибарска инсталација није ништа друго до једна врста заседе: риба се не тражи, већ се чека на згодном месту на које ће је саме водене струје, матице и букови упутити чим се буде затекла ма где ту у близини; вода је сама својом огромном снагом, што је има од брзине реке на томе месту, гура у мрежу која има облик простране разјапљене чељусти што се у тренутку затварају чим очекивани плен у њу уђе, а затварају је она три тешка камена што у томе тренутку падају са катарака и повуку еобом навише доњу ивицу мреже. Риболов на Госпођином Виру био је још од давнашњих времена чувен са своје издашности у крупној риби. Он се н. пр. спомиње у једној повељи Кнеза Лазара, као риболов уступљен једноме оближњем манастиру, затим су га освојили Турци и искоришћавали док није прешао у руке наше државе. Од тада је издаван под закуп, па су га за дуги низ година пре светског рата држали Доњо-Милановчани. Од шездесетих година прошлог века држали су га без прекида стари Боркан и син му Јован Боркан, кафеџије из Доњег Милановца, и браћа Стешићи који су обављали трговачке послове у Милановцу. Оно вече, кад сам са својим рибарским момцима и чамцима стигао на Вир, затекао сам на њему оба закупца, Јована Боркана и Стешића, који су били моји стари знанци. Код ших сам, ту на обали Вира, провео три дана и три ноћи, посматрајући радознало како закупчеви момци лове крупну рибу, а закупци је шаљу чамцем' низ воду у Оршаву, где је већ унапред била продата по уговореној цени. Једне од тих ноћи седео сам са Борканом и Стешићем на обали, поред ватре на којој је врила џезва са кафом, разговарајући о риболову на Виру и на Ђердапу. Рибарски

момци, моји и закупчеви, спавали су на шљунку поред обале, осим једнога од њих чији је ред био да стражари на лађи и мотри кад риба буде ушла у разјапљену мрежу. Ја сам разговарајући се, посматрао стражара и очекивао да чујем карактеристичну лупу кад он одапне рибљу клопку и затвори мрежу и у њој ухваћену моруну, јесетру, сима, пастругу или крупног сома. Око пола ноћи Боркан одједном устаде и рече ми да би ми хтео показати нешто што мисли да ће ме интересовати. Недалеко од места где је била наша ватра, има један камењар уз који се чамцем могло пристати ако се добро пази. Боркан ми предложи да одемо тамо, што и учинимо, и онда ми он рече да то место рибари зову „Мечково" и да се ту, за време рата са Турцима 1876 године, одиграо један догађај у коме је учествовао и он са својим оцем и за који данас (1909 године) нико живи више не зна осим њега, једног старог рибара у Милановцу и једнога старог Текијанца. И онда ми је, ту на лицу места, испричао ово што следује: „Једне ноћи после објаве рата Турцима 1876 године, не сећам се кога месеца, седео сам као дечак, са својим оцем и нашим момцима на истоме месту где ми ово ноћас седимо, опет поред ватре, и чекали смо ону лупу на рибарској лађи која објављује да је у мрежи ухваћена крупна риба, па да скочимо и помогнемо увући је у лађу. Одједном се из планине више нас поче осипати и котрљати камење. Ми скочимо на ноге, погледамо при месечини горе уз планину и видимо да се неки људи спуштају к нама. Помислимо да су то хајдуци које гони потера, али смо знали да ое ми рибари немамо чега од њих плашити. Било их је четворо, добро наоружаних, па сишавши с планине, приђоше ватри, назваше нам Бога и упиташе шта ту радимо. Кад им рекосмо да ловимо рибу (а баш у томе тренутку се зачула лупа на лађи и борба наших момака са моруном од 170 килограма) они затражише од нас да их одмах чамцем превеземо преко на мађарску страну. Али ми рекосмо да то не смемо чинити, а да је и врло опасно отиснути се по мраку од обале, по јаким дунавским буковима и вртлозима у којима се ни рибари не могу ноћу снаћи. Један од њих, са великим црним: брковима, рече нам да то безусловно мора бити, и то одмах, а да ће нам се за то добро платити. Видећи да се нема куд, јер би нам они сами узели чамац, па би ое, вероватно, и подавили на дунавским буковима, а ми би изгубили свој чамац, напослетку пристанемо, погодимо ое са њима, па нас тројица, мој отац, ја и наш момак Илија Најдић превеземо их преко, оставимо их на мађарској обали и вратимо ое на нашу српску обалу." „Није прошао ни један сат од нашег повратка, кад се опет стаде осипати низ пла-