Opštinske novine

374

Београдске општинске новине

Миодраг Петровић: Стара и нова Шумадија — Рад из 1939 год. — (Својина Општине београдске)

мају највеће, него и највидније место у његовом свестраном и огромном делу. Због тога ја ћу се на тим делима задржати мало дуже. У својим пејзажима Миодраг Петровић није тражио грандиозне мотиве — који се налазе у Швајцарској и скандинавским земљама, а којих код нас нема — ни нека нарочита колористичка богатства, као што су она у Италији и јужној Француској. Нзега су инспирисали мали и питоми шумадиски обронци брда, са идиличним засеоцима, црквицама, шумама, њивама, виноградима и кукурузиштима; шумадиске сеоске старе и нове кућице, са њиховим двориштима; шуме са својом интимном мистиком, — и вода, питома и блага, с врбама, воденицама и мостићима. А сва та идиличка емотивност је чиста, пуна сунца и ваздуха — празнички расположена као Веселиновићеви јунаци у „Хајдук-Станку"; — све управо онако као што нам ое село причиња у недељно поподне кад изиђемо у природу да се одморимо од градске буке, прашине, бензинских гасова, смрада и нервозе и да се пуним плућима надишемо чистог ваздуха, кишом испраног и сунцем- обасјаног. Петровићеве боје имају у себи нешто од свежине старохоландских мајстора. Нзегови пленери треперећи у милогласном сазвучју обојених површина, — изазивају у кама пријатне реминисценције о оним далеким и неповратним временима безбрижног детињства које смо, слободни као птице, проводили по брдима и

ливадама, шумама и њивама, — уз потоке и реке. У тим заносним лепотама српског пејзажа, у тој идиличној поезији, у тој скрушеној побожности с којом Петровић прилази реализовању тих лепота на својим платнима, ја лично осећам нешто од оне наивне побожности с којом католички капелани прилазе светачки блаженом, прераскошно илуминираном, и пролетњим цвећем обасутом лику Блажене Мајске Девице, заогрнутом у светло-плави огртач пребогато извезен златом. У Пгтровићевим делима се осећа нешто од оне непосредности и искрености прве, наивне, ђачке љубави, пројициране у пејзаж. То је права, примарна, непосредна и искрена уметност идиличних заноса, уметност која нас потсећа на Жана Мијеа који је сликао у француском селу Барбизону дивне фонтенблоске шуме и идиличне сеоске сцене, живећи као сељак и радећи као сељак, неизвештачено само оно што је и како је видео; чија су се дела некад продавала за неколико десетина франака, а данас их не можете добити ни за тешке милионе. По колористичким финесама, по хармонији вегетације, земље, сунца, ваздуха и паре једном речју свих оних елемената који сачињавају пејзаж, Петровићева дела одају најчишћи рефлекс оне родне груде с које је потекао; она су пуна еха, пуна прадедовских корена, који све нас вуку селу; пуна оних снажних осећаја прадедовске столетње баш-