Opštinske novine

378

Београдске општинске новине

Као сликара са извежбаним видом, одмах га одређују за осматрача на „Сахат-кули" у београдском Горњем граду. На том ,,истуреном положају" остаје све до евакуације у јесен 1915 године. Имајући на тој дужности доста времена;, а и сувише прилике да проучава пејзаж и људе у покрету око себе, он се бацио пуним, младалачким еланом на сликарски рад. То му је било омогућено тим више што је имао довољно сликарског материјала — папира, акварела и тушева — из Главног ђенералштаба, који се налазио у Горњем граду, а који је услед бомбардовања био сав разрушен. Ту је израдио неколико стотина скица и слика у вези са ратом: — пејзажа, покрета војника, ратних сцена, интересантних типова итд. — али и те слике су скоро све пропале за време рата, највећим делом при повлачењу кроз Албанију, где је Петровић пропатио све оне муке које су пропатиле и стотине хиљада других Срба, али је ипак, прилично очуваног здравља, срећно стигао на Крф. Ту се при формирању нових пукова поново вратио својој јединици — VIII пешадиском пуку — где је наишао на једног веома интелигентног официра, с високим културним и уметничким! схватањима, и старог познаника, на Јгатпуковника г. Радомира Елезовића, који га је одмах узео к себи у штаб батаљона и пружио му све могућности да се сав посвети свом сликарском позиву. Тако је Петровић био у могућности да изради читаву колекцију пејзажа са Крфа и иконостас за пољску цркву Дунавске дивизије — који је при преласку у Солун пренешен, али коме се потом загубио сваки траг. Свакако да се још и данас налази у некој „приватној својини". Највећи део тих крфских мотива сачуван је и до данас. Кад је у јесен 1916 год. целокупна српска војска прешла с Крфа у Солун, прешао је

и Миодраг Петровић. Међутим, како су убрзо потом почеле огорчене и одлучујуће борбе на солунском фронту, он ту није сликарски радио, него је са свима осталим српским војницима суделовао у чувеној солунској офанзиви, која значи почетак савезничких победа и васкрса Србије. У тим борбама он суделује најактивније све до заузећа Битоља, када тешко обољева од маларије и бива евакупсан с фронта у Солун, а одатле у Африку у болницу СидиАбдалах. Ту се, под негом француских лекара и под утицајем погодног поднебља, убрзо опоравља — и одмах почиње да ради. Први његови радови из тога времена — рађени још у постељи — јесу многобројни портрети француских лекара, осталог болничког особља и болесника. Ту, у болницу, као делегат Српске владе делегиран је начелник монопола и рез. капетан г. Милан Граовац, који је као интелигентан човек, осетио потребу да се хиљадама српских болесника и рањеника, који се налазе далеко од отаџбине, пружи нека душевна разонода, да би се тако у њима уздржала што буднија љубав према „вери и отачеству". Нзеговом иницијативом ту је створена прва српска национална црква при болници и прво српско позориште у Африци. Петровићу је стављено у дужност да изради прво иконостас, а потом кулисе и завесу за позориште. Тај иконостас је при повратку у домовину цео пренесен и данас се налази у цркви Ружици у Горњем граду у Београду, а позоришна завеса је пренета у Париз где се и данас чува у монументалном Војном музеју, у српском оделењу. У том позоришту је Петровић вршио дужност сценографа и сценаристе, а паралелно с тиме у самој вароши, Сиди-Абдалах, приредио је и две изложбе својих радова у корист

Миодраг Петровић: Прелаз преко Албаније — „Краљ Петрова четир вола"