Opštinske novine
3
Београд негдашњи центар великог рибарства
433
више не сећа, његова се мати деведесетих година прошлога века, приликом регулације Ђердапа, удала за енглеског ннжењера који је радио на регулацији, па је по довршеним радовима отишла са њиме у Лондон, где је Мика научио енглески. По смрти свога оца он ое вратио у Србију, настанио се са својом матером на Камичку, ту отворио кафану, постао и претседник општине којој је припадао Камичак и, кад му је време допуштало, занимао ое помало и риболовом. Да не би заборавио енглески, био се претплатио на поменути енглески лист, који је нама рибарима био те ноћи донео на читање. Са Миком смо од тада одржавали пријатељске везе, више пута при риболовима ноћивали у његовој кафани на Камичку, и са њиме, кад би нас ту ухватила кошава, проводили дане и ноћи. Мика је као резервни официр у турском рату 1912 године на Бабуни тешко рањен у вилице; у светском рату, у коме је учествовао као резервни капетан, и ако није морао, погинуо је у борби. Нека му је бар овако од аласа сачувана светла успомена, која се код оних што су га познавали и са њиме имали додира, за њихова живота неће изгладити. Пре зоре, док је у шуми још био потпун мрак, а у селу Пр'ову се чуло певање петлова, и од синоћне велике ватре је остао само врућ пепео, мештер командује устајање и спрему за полазак на рад. Један од аласа потпирује ватру ако је још остала која жеравица, да се другови мало угреју пре поласка. Ако је ноћ још сасвим мрачна, чека се око ватре да почне свитати; чим се укаже први зрачак зоре, уносе се ствари у чамце, барка за рибу се привеже уз леви бок лаптарошевог чамца, провуку се завозна весла у гужве и на команду мештера оба се чамца отисну од обале, кранцловима увек узводно. Кад су се довољно одмакли од обале, чамци приђу један уз други, мештеров чамац десно, а лаптарошев лево, вежу се штапци за лапташ, па се веслом одгурну један од другога и у оба чамца се завесла у супротним правцима. За то време мештер и лаптарош, сваки из свог чамца, разбацују лапташ док не буду избачена и оба штапца. Од тада лапташ почиње ловити на начин како је то у појединостима описано раније (в. четврти чланак). Свака „рина" даје своју рибу коју је разјапљена мрежа у своме путу прогутала; кад се лапташ извуче празан, београдски аласи кажу да је „ишчупан ранц". Понекад се тако ишчупава ранц на просторима од више десетина километара. Али није редак случај да једна рина плати за све. Писцу се десило да је са својим лапташем дошао од Царске Аде до Београда са свега десетину килограма рибе, али је било и то да је у неколико рина на Топу, на Крстовима, на Јасенској и на Прогарској Брежини напунио велику барку најлепшом рибом, кечигом, смуђем, сомом и
Сл. 7. Распростирање лапташа.
крупним шараном, или да је „салетио" сома од 80—100 килограма онде где му се најмање томе надао. Успех лова лапташем зависи од многог којечега, на првом месту од тога да ли је вода подесна или није. Искусни аласи знају кад риба „не ради", прилегла у заклоне, рупе, мангуре и места где је мрежа не може дохватити, а кад се буде разрадила, изаћи ће из заклона и наићи на просторе куда пролази лапташ и гута шта у путу наиђе. А то је у тесној вези са доласком и опатком воде, од тога да ли долази „горња вода", одозго од Сиска, успут покварена од фабрика и шкодљивих материја од којих риба бежи у заклоне, или долази чиста, слатка дринска вода која разблажује ту за рибу неподношљиву покварену воду; или од тога да ли долази Колубара и т.д. Лов је слаб кад је вода „мутна као орање", јер се риба склања у заклоне од мутљага који је за њу неподношљив и у коме не може, крећући се, налазити своју храну. Тако се исто не може надати добром лову лапташем ни кад је вода „бистра као суза", у коме је случају и мртва, па лапташ не може по дну ићи потребном брзином и риба из њега изађе пре но што се он скупи у чамце и затвори. Најбољи је лов лапташем кад, при дотле малој води, ова „груне", почне нагло надолазити и дотадашњу бистру и мртву воду претвори у „колутасту", са колутима од мутне воде. А нарочито је такав лов издашан у Сави, у зимње доба, кад се одмах после одласка леда појави нагли и јачи надолазак воде од топљења снега и бујица која то ствара, па то крене рибу из њених дотадашњих скровишта и лежишта. Али успех лова не зависи само од стања воде; он тако исто зависи и од мештера, од његовог дужим радом стеченог искуства о местима куда „треба терати", и о онима преко којих се мора прелазити „завоске", превеслати их, да не би задевама, закачкама на дну воде била упропашћена мрежа. Површи-