Opštinske novine

438

Београдске општинске новинз

најгорој непогоди, нијз се смело ризиковатида се који од њих отисне од обале, пређе на српску или аустриску страну :и донесе отуда хлеба. И онда није остајало ништа дрЈпго но да се удари по дивљим крушкама ако их у тај мах има; иначе се ипак мора испећи по које рипче, па покушати ко може да га поједе без хлеба, а ретко ће ко веровати колико је то тешка и непријатна ствар за онога ко није научио јести без хлеба. Али, у сред те беде и невоље, мештер који је по двадесети пут тога дана изашао до чамаца да види како је са ветром, вратио се озарена лица и објавио да ветар малаксава, па наређује да се спремају ствари за утовар у чамац. Обрадовани момци не чекају да им се то два пута каже; ствари су за тили час унесене у чамце, као и скупљена дрва за идући конак, барка је поребарке привезана уз лаптарошев чамац, чамци се отискују од обале и лов је одмах поново почео. Све су то биле неочекиване промене, каткад и занимљивости за време душг путовања и лова низа Саву, али њима се аласи нису мнош радовали, јер је за њих главна ствар била риба. Изузетак је био само у ретшм случајевима кад је из воде извађено које буренце кријумчарске ракије, или какав предмет за који се могло узети новаца, или онакви случајеви као што су били они напред наведени са саламом и пивом. Међутим, рина за рином, свака их је све више приближавала мети, дунавском кеју у Београду где ће уловљена риба бити продата, ракија накнадити напоре за време лова а шале са друговима по дорћолским кафаницама повратити добро расположење. Прошла се већ и Велика Дубока више Умке, обрађено је каменито дно испод Умке, Подринска, Пећанска Бргжина и Спирина Рупа, па се наилази на Мађар-Аду, на чијем је „векслу" пролетос мештер Тоша Кекало, лапташем Прве Београдске Рибарске Задруге Професионалних Рибара ухватио сома од 107 килограма. Већ се почињу све више појављивати београдски аласи који су се тога дана, или

1111111 Сл. 6. Влакароши дижу влак.

Сл. 7. Лов Кусаком.

дан пре тога, извукли ,,на цам" до својих мета одакле ће почети ловити, а чији рад не захтева да се иде далеко од Београда. Ево га на Дубоки београдски влакарош Адам Симић, који са својим ортаком Николом, или његовим братом Томом Кезом, тера влак резар. Испод Умке, на камену, струкари београдски структарош Жика Мура, или који од Јојинаца, синова старог аласа чика-Јоје: Душан Рапа, Трива или Светозар Цвеће. На мету „Ћулум" стоји уз обалу велики алов са мештером Миланом Влаом и Лаптарошем Милошем Таланџом; чекају „тунгл", мрак по коме ће „офишовати мет", па ићи даље на други који савски мет, све тако до 2—3 сата по поноћи, кад ће се са уловљеном рибом спустити Савом до дунавског кеја да извуку барку за лицитацију. На Јарцу струкари Душан Тадић, син пишчевог првог лапташког мештера Јеврема Тадића; наспрам њега, на аустриском месту „Полоја" стоји други неки београдски алов, вероватно рибарског мајстора Филипа Хајцмана (Филигане), ако не буде мајстора Јоце Берлетића; и он чека „тунгл" да „офишује метове" око Аде Циганлије. Што се лапташ, ловећи низа Саву, више приближује Београду, све је већи број струкарских тикава на површини воде; оне су местимице скоро једна уз другу и прекрилиле су Саву. На Хапу Аде Циганлије је читав логор од струкароша или од бубњароша, ако је за ове подесна вода; сваки или „рихтује струк", или суши бубњеве, кецу, кусаку, влак, тубок, рогач. Ако је то било после пролетњих поплава или јаких и дуготрајних јесењих киша, које доносе јак надолазак Саве, на Хасановом Богазу штрчи читава шума од бубњарских штапова, са разапетим на њима бубњевима. Ноћу су ту светлуцале аласке ватрице, а лапташки момци пролазећи водом нагађали су чија је која ватра. С воде и са сува узајамно се добацују аласке шале и задиркивање. У врбаку код Хамзине Тополе стоји скривен чамац са мадровачким аловом; мадровци