Opštinske novine

Солун и Атина

463

дела и осетила благодарећи љубазној помоћи која ми је била указана. Јер збиља у медерној Атини, која данас решава толико изванредних, толико крупних, чисто урбанистичких и великих културних проблема, треба имати водича, и то можда у самој ствари водича ,који вас, као у дечјој игри „скривалице", присиљава да вежете очи за све што се на ту модерну Атину не односи, да заборавите и Партенон и Ерехтејон, и свету реку Илисос, и све што није: модерна канализација, модерно изграђивање бескрајних атинских улица, што се не односи на решавање крупних социјалних проблема организације: дечје заштите, оснивање цеитралне и реонских градских библиотека, градског музеја, довођење у склад огромног градског атара са градским финансијским могућностима, и још толико тога!... Један од великих познавалаца Атине, члан Института и бивши директор Француске школе у Атини, Сиб1;ауе Еои^егез, у својој лепој књизи „АШепез" (Раг18, Е1Бга1г1е КепоиагсЈ, 1931) у поглављу: „Модерни град" износи следећа запажања: — „Старина у Атини није наркотик, као у Карнаку и Пестуму... У Атини се не удише летаргична атмосфера мртвих градова; исто тако тамо не смета дисхармонија између рушевина и садашњег стања. Прошлост и садашњост слажу се тако да се међусобно надопуњују и објашњују: модерни живот Атине помаже пажљивом гледаоцу да боље схвати прошлост и да се са симпатијом односи према садашњости". И у самој ствари је тако, нити се данас Нова Атина може замислити без Старе Атине, нити би иједан други град од овога, који у ствари постоји, ономе Староме боље одговарао. Иако је у Новом граду све друкчије, ипак је то наставак онога што је некад било!... Један добар савет довео ме је да станујем баш на улазу у срце модерне Атине, на углу мале улице Јонос, тамо где она већ увире у чувену атинску платеју Омониа, Р1асе с!е ]а Сопсогс1е. Почињући од шест часова изјутра, часа, кад се Атина буди на редовни дневни живот, могу ое с извесном пасијом пратити промене које се на овом месту дешавају, а које су карактеристичне за цео град. То је час кад почињу први трамвајски сигнали, час кад се појављују први аутобуси: жути, црни и зелени, који, као и безбројни трамваји, с ове платеје крећу у свим најразличитијим правцима Атине и њених предграђа (која су мање више данас већ с њом срасла у један јединствени град). Као да долазе из неког подземља, звукови су најпре потмули, пригушени, па онда постају све јаснији, све многобројнији, све општији, док коначно, кад им се већ придруже и безбројни људски гласови, не достигну висину у којој је уопште немогуће разабрати откуд који глас долази, камо иде. Људи који се пресрећу на том простору, — идући по многобројним пролазима за пешаке, који про-

стор деле на безброј исечака, — чим прођу опасну зону, настављају пут мирно, флегматично, или седају пред кавану и ту, посред те паклене буке, проводе по читаве сате, као да око њих свуд около влада најидиличнији мир... Оно што је Омониа међу трговима атинским, то је међу улицама улица Панетисмоу. По двоструком колосеку ове улице — без прзстанка, без одмора, невероватном брзином јуре мали атински трамваји у бухр! сигнала, вреви пешака. Кад у свему овоме не би постојала изузетно строга команда, овакав се саобраћај не би дао замислити. Оно што се види на овом тргу и у овој улици, понавља се скоро у једнакој мери на дугачком тргу Универзитета, у улицама: Атинас, Патисија и толиким другим. Зарада трамваја и аутобуса мора бити изванредно велика. Кад је реч о Атини, онда се појам о дужини извесне улице стиче једино личним несмотреним искуством; кад човек покуша прећи улицу пешке, с једног краја до другога... Стога се ваљда сви људи толико возе. Кад би друкчије поступали, не би уштедели, јер би више потрошили за обућу, него што дају за превоз. Трамвај, међутим, није општинско, већ приватно предузеће. Исто су тако и већина аутобуса приватни. Велики атински саобраћај, велико кретање маса, већ на први поглед говори о величини, великим пространствима' овога града, као и о броју његових становника. Још 1931 Атина је бројала свега 170.000 становника, а данас већ броји преко једног милијона!...*) А. међутим, кад је у своје време рађен генерални план Атине, предвиђене су потребе за њен максимални развој, који је, како је онда изгледало, већ спадао у област фантазије, 80.000!... Утисак што га град чини у почетку је неодређен. Ту и тамо изненади по која грађевина, у нео-класичном стилу, запне за око по која минијатурна византијска стара црквица; Универзитетски трг, Синтагма изненадне својим простором; запне око за велике Краљевске вртове, а онда се поглед скоро конфузно враћа „сам себи", као да би у себи хтео наћи решење градског проблема, општег изгледа овог града. На први поглед немогуће је доћи до било каквог закључка. Треба се свићи, треба пронаћи оријентационе тачке, треба савладати просторе да се мало по мало уђе у естетско оцењивање овога града у његовом модерном делу. Али код тога, дефинитивног просуђивања мање долазз у обзир делови града, а више целина, хармонична белина овога града у силуети великих планина, брда и његове ничим неупоредиве Акрополе. Свакако су као грађевине понос Атине три ванредне зграде на Универзитетском тргу: Народна би*) Рачунајући и предграђа. Сама Атина броји прео 500.000 становника.