Opštinske novine

476

Београдске општинске новине

куле, које се сасвим успело и органски везују са осталом архитектуром. Две предње куле служе за две гробнице а две задње: једна за црквене утвари, а друга за звонару. У подхраму је велика крипта, дубока четири метра, у којој је смештено 18 гробова. У ту крипту улази се са побочне стране кроз кулу. — Изванредно је украшен портал на врху са великим рељефом у мермеру. Мадона са пастирима који носе дарове Христу. Пре улаза на врата, урезани су наизменице стили' зовани мотиви грожђа, жита и маслине; такође ту су урезани анђели, који претстављају телесни живот, или духовно-телесну храну. Велика бронзана врата која се састоје из три дела: лунете и два крила, сва су у рељефу. У лунети је персонифицирано Божанство; Бог са осам анђела који га окружују у строго хармоничном! реду. На крилима врата изванредном визионарношћу и лиризмом претстављена је борба зла и добра. — Куле се завр—шавају крстовима, а на појасима истих урезани су рељефи, са мистичном садржином погребних процесија. Тако на једном појасу једне куле „певајуће девице", на другом појасу друге куле „младићи који свирају", на трећем појасу треће куле „девице које носе цвеће и оенце", а на четвртом појасу последње куле „младићи са зоштаницама, уљеним светиљкама и урнама." На побочним странама храма, по жељи г. Петриновића, урезани су са предње стране југословенски државни грб, а са задње стране чилеански државни грб. Са овим је госп. Петриновић хтео да изрази поштовање према земљи у којој се родио и земљи у којој живи. — У унутрашњости маузолеја, на прочељу, над олтаром, издиже се велико распеће, урезано у мермеру. На плочи, антипендијум, изрезан је врло успели рељеф: Полагање Христа у гроб. У две побочне нише постављена су два саркофага, у једном Петриновићев отац, а у другом мати. На саркофазима су портрети дотичних и рељефи „младића са воштаницама" и „девојака које пале тамјан.'' Над десним саркофагом урезан је у мермеру велики рељеф Аранђела Михајла, чувара душа, а на левој страни левог саркофага урезан је велики рељеф „Васкрсење", као симбол бесмртности душе. — На летири стране међу нишама четири анђела у мермеру држе у рукама кандила. Унутрашњост је међутим' осветљена са осам великих прозора од бакра, са жуто-златним стаклима. У кубету, које је рашчлањено у три наступајућа свода, постоје три реда венаца у мермеру, урезаних анђеоских глава. — Тако, од постамента до клечећег анђела на централном кубету, који је симбол молитве, све је у складу, са изванредном чистотом линија и хармоничне компонованости. — Одиста, да ли се веће дело и лепше могло замислити?" Можда није без значаја да се овде спомене да је то четврти монументални маузо-

леј у нашој држави. Први и најстарији је Диоклецианов у Сплиту, сада претворен у катедралу; други је Орсинијев у Трогиру; трећи је Рачићев у Цавтату крај Дубровника — дело Ивана Мештровића, — а четврти, описани Петриновићев, дело Томе Росандића. За време Росандићева рада на Супетру приређена је у Сплиту велика репрезентативна „Далматинска изложба", на којој је видно била заступљена и уметност далматинских мајстора; на тој изложби суделовао је и Росандић. У лето 1927 Росандић завршава Маузолеј и враћа се у Београд, где с парама које је на њему зарадио, почиње да зида своју лепу и велику вилу, са веома пространим атељеом, на Сењаку, у улици Љубе Јовановића 3. Од тог доба Росандић почиње да живи сређеним материјалним животом. Шта више његова уметност се и у домовини почиње све више да цени. До тог доба он је претежним делом живео од продаје својих дела у иноземство — највише у Лондон. У том погледу је веома илустративна једна мала статистика. У већ споменутој Росандићевој монографији налазе се репродукована 74 дела. По ознакамз где се које дело налази, види се да се само у Лондону налази 16 дела, према 9 дела под ознакама Београд, Загреб, „приватна" и „државна својина." Почетком 1927 год. холандско уметничко удружење „Кунсткринг" из Ротердама позива Росандића да у његовој сали приреди своју колективну изложбу. Изложба је одржанз о трошку „Кунсткринга." При отварању одржао је познати холандски књижевник и ликовни критичар Дор Ј. Р. Ван Стиве предавање о Томи Росандићу и његовом делу. Касније је то предавање штампано с много репродукција у угледном холандском часопису ,,Елсевиер'с', а код нас је преведено и штампано у наставцима у загребачком дневнику „Ријеч" у бројевима од 13 до 17 јануара 1928 г. Домаћин изложбе био је г. Сибе Миличић, наш тадањи први секретар у лондонском посланству. Ова изложба је донела леп глас нашем мајстору и у Холандији; о њему су тада много писале разне холандске новине, а ротердамски музеј је откупио његов дрвени торзо „Остављена." Од тог доба Росандић ради смирено и материјално доста обезбеђено, — и суделује на свима Пролетњим и Јесењим изложбама „Удружења пријатеља уметности — Цвијете Зузорић." Са тих изложаба Росандићу је држава откупила неколико скулптура које су сада изложене у Музеју Кнеза Павла; — леп број његових радова је откупљен и за разне приватне колекције у Београду. 1929 године суделује и на великој светској изложби у Барселони, где, судећи по изресцима из новина, постиже леп успех.