Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

527

Сл. 7/. Ссш од 140 килогпама уловљен лапташем у Дунаву

килограма кечига и два сома од по педесет и неколико килограма. После тога се лапташем продужило радити поред Вишњичких воденица, Црквишта и Беле Стене, па ое улазило у „Малу Воду", дунавски рукавац између српске обалз и прве Панчевачке аде; у њој се терао „Попов Лиман", „Великоселска Брежина", „Средња Стража" итд. „Мала Вода" је увек давала по кога лепог смуђа, кечигу, манића, покашто и по које крупније сомче. На простору од аде Крњаче до Поповог Лимана аласи што раде лапташем готово увзк су сретали или стизали свима њима добро познате вишшичке аласе влакароше Лазу, Стзву, Миту, и Маџу. Ови су, кад је томе било време, радили на својим имањима у Вишњици као и остали сељани, али су све своје слободно време проводили на Дунаву ловећи влаком, по њих двоје ортачки. Били су добро извежбани влакароши и често су хватали по кога крупнијег сома, кечигу или шарана. Били су и весели људи, шаљивци, па су аласи што су радили лапташем врло радо на води или уз обалу застајали да се поразговоре и нашале са њима. У „Малој Води" је раније, пре светског рата, увек било по 2—3 воденице које су млеле за оближња села и које су ишчезле после рата кад су прорадили по тим селима парни и моторни млинови. Више „Средње Страже" била је поред саме обале, уз стрму брежину, воденица чији је воденичар Стева, брат пишчевог вишегодишњег мештера Шандора Кење увек радо примао на преноћиште аласе; његово гостопримство остало је за писца као једна од пријатних успомена из његовог дугогодишњег рибарског живота. На Тоспаши и испод ње је за време летњих дана био читав логор струкароша; многобројне тикве на површини воде означавале су места где су били забачени аласки струкови. Струкароши, обично по њих двоје у чуну, или омањем струкарском чамцу, или би „рихтали" струк, оштрили турпијом удице на њему, или претресали дрвени сандук са мамцима, или су где у хладу, испод „лантука" или веће врбе, спавали и одмарали се од посла који је за њих настајао још од првог зрачка зоре, или су у Малом струкарском гвоздењаку кували за себе рибљу чорбу. Зи-

ми су се на истоме месту могле са воде запазити добро саграђенз колебе београдских влакароша, који су се ту насељавали за дуже време, па влаком, обично „редаром", ловили по целој дунавској околини тражећи кечигу или крупнијег сома. Ту су се, у томе влакарошком насељу, одигравале и веселе сцене и правиле каткад и чудне аласке шале које су занимале цео београдски аласки свет, али приче о њима нису ишле даље ван тога круга. Ту је влакарош Адам Симић, од увек познат као шаљивац и аласки подвалаџија, заваравши за један тренутак пажњу другог једног влакароша из суседне колебз, стрпао му у паприкаш, који је овај пред колебом кувао у своме котлићу, пуну шаку ситно насеченог ђона од старих опанака; паприкаш је ипак био у сласт поједен, само су се ашчија и његов колебарски друг мало ишчуђавали како је месо било тако тврдо; кад га нису могли сажватати, они су га гутали и није им ништа било. Тако исто није ништа било ни аласу кога је због сличних прирздаба заболео стомак; неко му је од другова рекао да то долази отуда што су му се „замрсила црева", па да би требао да гута драмлије, ловачке сачме зечарке које 15и му својом тежином и проласком кроз црзва ова размрсила; кад су му те ноћи болови престали, он је био убеђен да је то од тога финог лека и увек га је од тада у сличним приликама употребљавао и свакоме препоручивао. Шале и подвале су понекад бивале и претеране и лако су могле стати живота и оне који су их правили, и оне којима су биле намењене. Оне су чињене и са пушчаним метцима, или са динамитом који су ондашњи аласи влакароши зими носили у чуну, у своме сандучету за прибор; исти влакарош Адам Симић носио је неко време главу обавијену платненом крпом због такве једне шале, што га, уосталом, није ни мало спречило да и од тада прави такве шале кад год му се за то указала прилика. Струкароши су, са своје стране, доприносили забавама и дистракцијама својих другова. Крмари бродова што су пловили Дунавом, обично су били пажљиви према аласима, избегавајући да брод у проласку удари у струкарску тикву, чиме би нестало ознаке места на коме је забачен струк и алас би имао заметан посао да струк тражи по дну Дунава „клоцером", справицом састављеном од дрвених кука привезаним уз тежак камен који се чамцем вуче по дну, управно на правац струка. Али је било и крмара „угурсуза" који су, ради забаве своје и бродских матроза, често и капетана брода, управљали брод управо на тикву, ову би точкови брода разбили, а они на броду су уживали посматрајући како се аласи са обале љуте и дре■ком протествују против таквог поступка. Таквом су броду, кад се знало да ће проћи по-