Opštinske novine

Личност Велимира Михаила Теодоровића

555

равак у земљи са којом се осећао нераздруживо везан и којој је припадао свим својим срцем. Колико би било блажено за његову душу, мучену носталогијом, поново виђење оних планина што красе и штите његову земљу и река које је браздају. А колику би радост тек у њему изазвао онда мали и примитивни Београд, за који су биле везане најлепше године његовог младалачког живота. То му је било ускраћено, и он је умро не остваривши ниједну од тих жеља. Зато су његова расположења, — иако се налазио у блиставом и веселом баварском граду, или у својој дивној вили на домаку снежних баварских Алпа, увек у обиљу материјалних сретстава, — ипак остајала чежњива и сетна. У својој незадовољеној љубави према отаџбини, Велимир није постао огорчен. Остао је благ и није проп5тптао прилику, кад је могао, да јој користи и помогне. Тако је у време српско-турског рата (1876—78) послао велики новчани прилог за ратне потребе, а у српско-бугарском рату (1885) послао је за изхрану војске седам стотина свиња са свога имања „Негоје". Исто тако, својим знатним прилозима у неколико махова је притицао у помоћ београдском народном позоришту у материјалној кризи. Као да неизмерна носталгија није била довољна да загорча живот Велимиров, дошле су и непредвиђене тешкоће у вођењу његовога добра „Негоје". Кад је био истекао закуп добра, закључен под старатељством, Велимир је добро поверио на управу присном пријатељу и другу још из детишства, у чије је поштење веровао. Али је овај ово поверење злоупотребио, задуживши имање без знања Велимирова. Требало је много напора и личних жртава са стране Велимирове па да се, путем разних трансакција, стање поправи. Од материјалне штете за Велимира је било теже разочарење у поштење пријатеља и друга. И то је сигурно много допринело његовом брзом и изненадном крају. Под теретом неодољиве чежње за отаџбином и горког разочарења у најбољега пријатеља, Велимирово срце је почело да слаби и најзад, на запрепашћење његове околине, престало је да куца 13 фебруара 1898 године, у 8 часова увече ,док је Велимир седео у наслочањи. Као што је Велимиров живот дошао на свет тихо и, свакако, нежељено, тако и његово гашење, после непуних 49 година, било је немо и неопажено. Крај Велимира, у моменту његове смрти, налазио се његов верни пратилац Андра Милосављевић, надзорник његових добара, који је све до своје недавне смрти са пијететом чувао и оживљавао успомену на Велимира. Око одра Велимирова били су се окупили сви Срби, ђаци у Минхену, заједно са својим хором „Србадија" и, испуњени тугом за изгубљеним добротвором, испратили су га до минхенског гробља, на

коме је сахрањен. Доцније су, старањем државе, његови земни остаци пренети у отаџбину и данас почивају на почасном месту београдског гробља. Силну љубав Велимира за отаџбином нису могле да ослабе неоправдане политичке препреке, које су неотклоњиво спречавале његов повратак и макар најкраћи боравак у земљи. Напротив, пред немогућношћу повратка, његов патриотизам постаје све пламенији и јачи. Рекло би се да га је у туђини, без породице, у његовој леденој самоћи, једино загревао и сагоревао пламен те чисте и велике љубави. Године се низале, Велимир се удаљавао од младости и залазио у зрело доба, а увек су га пратиле исте мисли: како да послужи и користи отаџбини, чије су му врагнице остале заувек затворене. Обузет тим мислима и потстицан осећањима оне велике љубави, Велимир већ у 40 години свога живота, у добу које обично скрива у себи још многе могућности за личну срећу, пише тестаменат о распореду своје имовине на случај смрти. Тај тестаменат, сачињен у сажетим и јасним реченицама, открива и сведочи, да је отаџбина, вечна и непромењива, чији је лик Велимир издвајао од лица ситних људи због којих је патио, претстављала највећу радост и једину трагичну срећу његовог краткотрајног живота, иначе оскудног у правим радостима и богатог у трагичним заплетима. Тестаменат је написао у Минхену 3 фебруара 1889 године, а два дана доцније, у присуству два сведока, депоновао га је код 1авног бележника, о чему је добио потврду. После краћег увода, Велимир у тестаменту каже: „Ако бих ја, неоставивши потомака из ^аконитог брака умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест: Краљевини Србији, као мојем једином и искључивом наследнику. Али ово ће моје имање ипак бити одвојено од државног имања, важиће као јавна задужбина и ова ће задужбина носити име„Велимиријанум". А циљ задужбине Велимир овако замишља: „Задужбинском је фонду циљ, да послужи унапређењу науке, уметности, трговине, индустрије и занатства у Србији. Сва средства и путови, који служе овоме културном народном циљу одговарају смеру моје задужбине, и њима се може поћи ма којим било начином, ради извођења овога циља, а понаособ фонд ће се употребљавати за следеће циљеве: а) за образовање младића у свима горе означеним гранама; б) за установљење или унапређење школа и завода за горе означене циљеве; в) за образовање наставника и наставница, као и за давање путних стипендија; г) за потпомагање људи заслужних за науку, уметност, трговину, индустрију и занате и за потпомагање њихових породица". У § 3 ст. 1 тестамента предвиђено је: „Задужбински фонд мора се неокрњен одр-