Opštinske novine

560

Београдске општинске новине

дужила целокупно човечанство. Да их посете и виде, овамо ће заиста вечно долазити сви они који се желе упознати с изворима наше културе, који чезну за великим и истинским естетским емоцијама. * Овим број значајних атинских музеја није исцрпљен. Рим је у своје време победио Грчку мачем, али је побеђена Грчка својим културним духом била јача. У племенитом признању Хорације је певао: „Сгаесја сар{а {егит у!с1огет сарЛ агШ 1п1иН4 ајЈгеб^ ЕаИо"*) Све док духовне вредности античке културе нису дошле у сукоб с новим духовним вредностима филозофске, етичке и естетске концепције коју је собом донело хришћанство, антика није могла изгубити своју моћ. Саживљавање с антиком у Грчкој, а нарочито у Атини је толико снажно, сугестија што је стварају очувани споменици је толико моћна, да је потребан један огроман напор да се из ове хипнозе изађе. Без извесних снажних подражаја то би било на овом земљишту скоро немогуће. Изолациона моћ антике је овде и сувише велика и сувише непосредна. Зато баш изгледа као неко тајанствено откровење да у Атини постоји једна друга група музеја, која из света старе Еладе, скоро исто тако снажно и моћно, води у свет опречан, у свет хришћанске аскезе, хришћанске мистике, великих естетских уобличавања новог културног духа које је Хришћанство собом донело. Ту другу групу атинских музеја, — који супротстављају два света! — сачињавају Атински Византијски Музеј и Музеј Ловердос. ВИЗАНТИЈСКИ МУЗЕЈ Са скепсом, заборављајући све што сам пре тога видела у другим земљама, а што није било везано за оно што сам неколико дана посматрала с толиком пажњом у Грчкој, — ушла сам једног дана на врата Византијског музеја, који се налази у улици Василисе Софије, у једном изванредно занимљивом малом пале-у ,који је, унутрашњим реконструкцијама, преудешен за потребе овога Музеја. Дошла сам скоро искључиво руковођена осећањем дужности, да видим све што се може видети. Нисам веровала да би ме ишта више могло узбудити. До ситница пажљиво сам прегледала унутрашње двориште зграде; ронделе; цвеће; дрвеће... Кад сам ушла у прву салу Музеја, у приземљу, још увек ме није напуштао осећај ексклузивности Еладе. *) „Освојена Грчка освојила је свог суровог победника и у сељачки Лациј унела уметност."

Била сам убеђена да ћу с тим осећањем и изаћи из овог Музеја, — све док се полако, — као под утиском неке музике која са сваким тоном постаје све снажнија, природнија, све лепша, све моћнија, — нисам осетила побеђена; док ми пред очима нису стала два света једнако дирљива, једнако моћна по снази свих угисака... Како су била различита она осећања с којима сам ушла у овај Музеј, од оних с којима сам изашла!... И тако Атина постаје двоструко милија. Она данас, благодарећи водећем културном духу, није само светиште старе Еладе, већ ое у њој исто тако, с исто толиком убедљивошћу, може осетити сила и снага хришћанске цркве! Оно што нарочито делује у Атинском Византијском музеју, то је она привидна простота, једноставност, смишљена организација у распореду објеката. Изгледа да се хришћанство у свом полету одвија пред нама. С једне колоне ка другој, с једног скромног рељефа ка другом, одвија ое песма која лети све више и више пут небеса. Основни звуци су јој толико јаки, да се јасно осећа све оно што ће из тога изаћи: једна нова сјајна архитектура; нов>о сликарство; нова велелепна дела, писана и неписана... Идејни значај овог Музеја, психолошки утисак што га он врши на сваког посетиоца, еволуција коју изазива у осећањима, толики су да се на томе морамо задржати, да се то мора подвући. У том ефекту, у тој мисаоној и осећајној еволуцији, и јест главни задатак овог Музеја, на овом земљишту! У приземљу Музеја налази се на првом месту сала са првим хришћанским скулптурама; из ње се улази у дворану која је уређена као црква најстаријих времена; из ове у следећу дворану, опет уређену као црква, али већ друкчија. Док је у првој све од камена, у овој се појављује дрво, иконостас; од првобитне строгости, прелази се новим схватањима, која у коначној линији доводе до заслепљујућег сјаја наших хришћанских цркава. На другом спрату најпре се једна за другом нижу сале с иконама, а затим долазе сало у којима су изложене разне црквене утвари, минијатурама украшене црквене књиге... Све је то углавном сређено хронолошки и прегледно. Сама зграда у којој је Музеј смештен припадала је некад грофици с!е Р1а1запсе, *) која се нарочито спомиње због велике ексцентричности свога немирног духа. Зграду је градио (1848) архитекта Клеант, ког смо већ раније споменули, као једног између корифеја новије атинске архитектуре. У дворишту су извршене особито срећне комбинације с чемпресима као декоративним елементима, а исто је тако врло леп зпгасак што га прави бунар и крстионица. Зграда је подигнута у

*) ЈЈорћЈе <1е Магћо18.