Opštinske novine

Вајар Драгомир Арамбашик

567

Драгомир Арамбашић: Рибар са сертмом — Фигура у лриродној величини из 1911 год. У једној француској приватној колекцији. ња неке, скоро братске, узајамности. Иако се није декламовало о социјализму, социјалној тенденци у литератури и уметности, о Марксу и светској револуцији, та група је била повезана најискренијим социјалним саосећаћањима, међусобно се помагала и подржавала. Класне разлике су у њој биле просто збрисане. Синови министра претседника и ректора универзитета Светомира Николајевића Божидар и Душан — нису осећали никакву класну разлику између себе и најсиромашнијих пролетера интелектуалаца, рецимо Диса, Пандуровића или Матоша. Баш у оно доба кад је Матош у Београду био најгладнији, најбеднији и најодрпанији, баш у то доба је био стални гост породице Николајевић. Поред те петорице и Драгомира Арамбашића, у том боемском кругу су били још песници и књижевници Владимир Рајић, М. Семић, Владимир Станимировић, Иван Миличевић; сликари Бранислав Кришћински, Добра Ђорђевић, Љубомир Ивановић, Јоца Предић, Коста Маринковић: глумци Чича-Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Добрица Милутиновић (са сада већ заборављеним надимком „Баркош"), Жанка Стокић; новинари Минић, Младен Росић, Милан Плут... и још неки. Драгомир Арамбашић, који је био најбогатији члан тог боемског круга, према ве-

родостојним сведочанствима још живих другова и савременика, никада никоме није ускратио своју помоћ и своју подршку. Шта више, то ми је причао он сам, једном се нашао увређен на неког пријатеља из тог круга, који је замолио неког трећег да му потпише меницу. Кад га је Арамбашић питао зашто се није обратио њему, овај му је одговорио да му је било непријатно, јер се њему по истој ствари већ неколико пута обраћао, па није хтео да то добије карактер неке експлоатације. Такву изјаву Арамбашић је сматрао за још већу увреду и повреду другарства.

Сам Арамбашић рачуна да је до данас израдио око 500 разних дела. Највећи број тих радова се, дакако, налази код нас, а има их доста и у Енглеској, Француској, Америци, Швајцарској и Немачкој. Али још пре него што се било шта каже о тим радовима, потребно је нагласити да су та дела по својој уметничкој вредности веома разнолика. Те разлике има, сасвим природно, и код највећих и код сасвим малих уметника. Али, колико ја знам, код Арамбашића је тај диспаритет већи него код других. Док поједина Арамбашићева дела претстављају уметничка дела пар екселанс, поједина немају већи значај од малих пригодних скица. На пр., око стотину разних плакета које је он до данас израдио, иако солидно простудиране, и озбиљно третиране, не претстављају никакве нарочите уметничке резултате. Исто тако и многобројни Арамбашићеви грађевински радови продукт су његове најсолидније занатске вештине и моментане потражње, а не чисто уметничке инспирације. Радова који су резултат чисто уметничке потребе код Арамбашића има исто онако мало, као што код његових боемских колега песника има мало, и квалитативно и квантитативно, песама, особито добрих песама. Сетимо се само да безмало сви песници предратне београдске боеме нису оставили иза себе више од по око стотину песама. У свом тридесетогодишњем 1 вајарском деловању Арамбашић није показивао никакве друге амбиције осим да ради солидно, поштено и озбиљно. У том погледу он је и до данас остао поштовалац немачке школе, која пре свега и изнад свега захтева најсолидније познавање заната, насупрот Француској школи, која у уметничком деловању дозвољава и сувише слободе, што је често одводило и до апсурда (као што је на пр. онај чувени са Мона Лизом с брковима). У својим радовима Арамбашић практички доказује да поштује сва освештана академска правила, изузев једнога, и то оног Поликтетовог, старог већ две и по хиљаде године, о пропорцијама људског тела, кога се углавном! придржавала читава Антика и читава Ренесан-