Opštinske novine

568

Београдске општинске новине

са. Арамбашић' боли да својим фигурама ради ноге дуже за једну и једну и по дужину, Берујући да на тај начин постизава лепшу елеганцију људског, особито женског, тела. Поред тога, што не претставља негацију академских правила, он воли и да стилизује. Имајући ту срећу да у својој младости прође кроз атељее најсолиднпјих мајстора, он је имао доста прилике да се практично осведочи да није манир оно што чини уметника и уметност, него дела. Уз то присташа максималне личне слободе у сваком погледу, он је и у уметности настојао да што више сачува своју слободу. Све му је то омогућило да не потпадне ни под чији утицај. Уметнички највредније и уједно најпознатије Арамбашићево дело јесте женска фигура у природној величини названа „Буђење", која је одливена у бронзи и постављена пред Уметничшм павиљоном „Цвијета Зузорић" у Београду на Калемегдану. Иако је то салонска пластика која би дошла до свог потпуног изражаја само у неком затвореном простору, те иако је позадина, тј. архитектура самог павиљона, убија, управо гута, ипак се може осетити сва вредност тога дела. И без икаквих ограда, сасвим слободно се може рећи да је то, поред Мештровићевог „Споменика захвалности Француској", несумњиво најскладније уметничко дело постављено у Београду. Арамбашић је ту решио с максималним успехом један од најтежих вајарских проблема: — покрет. Покрет у којем 1 се налази та његова фигура девојке, претставља сексуално буђење и жеђ, у којем читаво тело изгара и трепери у екстази. А дати скулптуру у којој ће се заиста видети и осетити та уздрхталост и у најмањем делићу, у свакој линији и свакој површини, у свакој сенци и у сваком рефлексу, од главе до ножних прстију — формално до ножних прстију — захтева заиста не само најсолидније познавање заната, него и најснажнији осећај за скулптуру и материју. А кад се томе још дода, да та скулптура, иако претставља максималну сексуалну узбуђеност, ипак не делује перверзно, него напротив веома пријатно, љупко и складно, онда се заиста може рећи без икаквих ограда, да је Арамбашић у тој скулптури дао не само прворазредно умјетничко дело, него и неоспорних доказа о својим високим и изванредним уметничким способностима. Као што би се и о „Буђењу" могло још веома много говорити, исто би се то могло и о дивно стилизованој фигурини „Девојка с разбијеним крчагом", која се одликује углавном истим квалитетима. Немам овде могућности да и даље залазим у опширније описивање и дубљу анализу појединих Арамбашићевих дела, о којима би се заиста могло говорити још веома много. Али је ипак потребно осврнути се са неколико речи на осам Арамбашићевих студија за спо-

.. '■ . : : ,, : ' :

Драгомир Арамбашић: Разбијени крчаг — Бронза из■ 1911 год. — Својина Њ. В. Краљице Марије.

МЈеник за српско војничко гробље у Тијеу крај Париза. Од тих осам студија свакако је и идејно и уметнички најуспелија она коју доносимо као репродукцију уз овај „портрет." Иако „литерарна", односно баш зато, та композиција делује веома импресивно: Маријана, босих ногу, са фригиском капом на глави, у десници високо држи исукани мач; усправна, младеначки полетна и свежа, с Марсељезом на устима и несломивом одлучношћу у очима, издигнутих и истурених прса, левом руком прихвата умирућег српског војника, који, иако смртно погођен, грчевито држи остатак раздеранс српске заставе. И у том делу се осећа колосална динамика. Иако, логично, умирући. српски војник, који је овде на издисају, као симбол српске државе, спречава Маријану у њеном покрету, — ми то не осећамо. Нзен покрет није паралисан. Он је младеначки полетан и победоносан. Свакако је била веома смела замисао компоновати две разне фигуре, од којих је једна, Маријана, дата чисто симболично, а друга, српски војник на умору, дана чисто натуралистички. Естетичари би могли пронаћи масу разлога против таквог схватања и третирања. Али стоји факат да је Арамбашић у свом смелом потхвату успео. Његова смела композиција оставља заиста неизбрисив утисак. И са чисто уметничког гледишта треба жалити што нема много изгледа да ће се та идеја