Opštinske novine

570

Београдс ке општинске новине

Драгомир Арамбашић је рођен у Београду, у старој Ивковој улици (некадањи Зерек), 24 (12 по старом) априла 1881 године, управо за време док су звона са Саборне цркве објављивала Христово воскресење. Отац му Петар био је власник једне од најбогатијих старих београдских трговачких фирми, а мати Катарина била је из старе и веома угледне, такођг трговачке, куће Матића, сопственика реномиране радње „Болтаџија код праве мере." Из фамилије Арамбашића, из Поцерине, потекла су и три устаничке војводе: Станко, Стеван и Андрија. Драгомир Арамбашић је последњи мушки изданак те лозе, и с њиме се она гаси. Основну школу је учио у школи код Саборне пркве (данашња школа Краља Петра I), и већ у то доба није показивао никакве нарочите симпатије за скамлију. Док се још с колегама играо на Калемегдану, највише „хајдЈТса", његову је пажњу почела привлачити уметност. Све његове школске књиге, по корицама и маргиналијама, биле су испуњене скицама и цртежима професора и колега. Али Арамбашићев отац, као реалан човек —трговац, чији је хоризонт био ограничен углавном границама његове властите трговине, имао је са својим сином сасвим друге планове. Он је сањао о томе како ће свог сина упутити на највише комерцијалне науке, и како ће овај, кад он сам остари и изнемогне, преузети у своје руке његову богату радњу у Кнез Михајловој улици и повести је још лепшем напретку. И ради тога он у тим наклоностима свог сина није био вољан да гледа неко безазлено дечје играње, него нешто што би могло, ако се допусти да се развије, постати веома опасно и што би његовог јединог сина могло одвести странпутицом. Коначно, стари Ћир-Пера Арамбашић, са свог становишта, није ни био у заблуди и његова предвиђања постала су заиста реалност, горка реалност. Да би спречио оно чега се бојао, стари Арамбашић је свог сина због тих његових „дечијих лудорија" много грдио и кажњавао. Али то све ипак није много помагало. Нзегов син Драгомир је неуморно настављао са својом „пасијом", али је то „као очи у глави" сакривао од свог оца. А кад је једног дана, као једанаестогодишњи дечак, намалао „Борбу Срба и Бугара на положају Мека Црева 1885 године", по причању неког свог рођака који је суделовао у тој борби, стари Арамбашић, кад је то случајно открио, плануо је „гњевом праведнијем", као да му је син починио не знам како страховит злочин, страшно га измлатио, а слику, четке и боје треснуо у — клозет. То су биле прве озбиљније батине које је извукао мали Драгомир и прва већа жртва коју је он „принео на олтар уметности." Друге, још јаче батине, извукао

је Драгомир непуну годину дана по том, када га је отац ухватио како у магацину његове радње, копирајући са бакарног двадесетопарца, сече рељеф Кнеза Михајла у комаду црепа. Читава околина Ћир-Пере Арамбашића и стрица му Ђорђа, такође трговца, одобравала је његов брахијални поступак према залуталом детету, — изузев његове жене, која је за оно време била веом;а високо образована, говорила перфектно немачки и француски, па, шта више, и сама писала песме, које су остале у рукопису и којима се од онда до данас изгубио сваки траг. Али она свом сину није могла ништа конкретно да помогне, јер, као жена, у тако важним пословима није имала никаквог права одлучивања. Видећи да његов син, који је у међувремену већ стигао у први разред средње школе, све више и све сигурније иде странпутицом, Ћир-Пера, да би га скренуо на пра-

Драгомир Арамбашић: Студија за споменик за српско војничко гробље у Тијеу крај Париза — Гипс из 1928 год. код аутора.