Opštinske novine

8*

6ајар Драгомир Арамбашик

571

ви пут и истргао из његове дотадашње околине, шаље га након завршеног првог разреда гимназије у Сремске Карловце, који су тада уживали репутацију најбоље српске гимназије, и у коју су слана безмало сва богатија деца из предратне Краљевине Србије. Ту је дошао у приватни пансион професора Ђорђа Магарашевића, у којем је владала веома строга дисциплина и у којем се морало учити „да се све пуши." Под таквим околностима Арамбашић завршава у Сремским Карловцима други, трећи и половину четвртог разреда гимназије, а потом, због неке болести, прелази у Београд, где још исте године, не прекидајући континуитет, свршава четврти разред. На многе молбе своје жене да јој не шаље сина и даље у свет, а у главном услед тога што је веровао да му се син већ доста опаметио, Ћир-Пера Арамбашић попушта, и пристаје да његов син остане у Београду. Тако Драгомир остаје у Београду и ту свршава пети, и без завршних испита, шести разред гиназије. Кроз сво то време он у школи лавира између „петичара" и „јединичара.'' Све је зависило о томз да ли га је и колико заинтересовало шта изван школе и у каквом се друштву кретао. Кроз сво то време отац не зна да се његов син и даље бави својим: „лудоријама" и да неуморно црта. А сад, да би се боље разумело оно што следује, потребно је да учиним: једну малу формалну дигресију. Пред конац прошлог века, као што је то познато, читава Србија се спремала на отсутне догађаје, који су се већ „осећали у ваздуху" и који су убрзо по том наступили. То је било оно чувено и светло време слободарских и социјалних замаха, који су довели до знамените 1903 године, која у историји свих јужних Словена значи радикалну преоријентацију, и почетак једне нове, светлије епохе — епохе великих ослободилачких замаха. Целокупна српска омладина, првенствено студентска и средњошколска, — задојена до сржи тим новим духом, а морално чиста, јака и некорумпирана, у уверењу да је то прави, и најнепосреднији пут слободи и уједињењу, — јављала се у правим гомилама у Војну Академију. Дакако да ни Драгомир Арамбашић, у том погледу, није могао бити изузетак. Али то је био опет један тежак удар за његовог оца. Сав сретан у уверењу да му је најзад успело да свом залуталом детету избије из главе његове луде „бубе", он га је већ у својим сањама гледао као свог достојног наследника у својој радњи. А сад ето, све изнова. Једва му је избио из главе „молерај", а његов син сада сања о томе да постане војник. И то све поред толиког богатства и тако красне осигуране будућности у очевоЈ трговини. Али стари Ћир-Пера не би био онај који је био, да се и у тој ситуацији није брзо снашао. Нзегов план је био брзо

готов, а ударац одлучујући. Он се послужује тзв. „очинским правом" и вади свог сина пред сам свршетак школске године из шестог разреда гимназије, на запрепаштење његових професора. Али Ћир-Перин план је био смишљен. Он је тиме свом сину онемогућио да конкурише за Војну Академију, јер је један од главних услова био: апсолвираних шест разреда средње школе. Због тога поново између оца и сина настају дуги и оштри сукоби, који се, дакако,

Драгомир Арамбашић: Рибарство — Једна од четири монументалне фигуре постављене фасади зграде министарства. Вештачки камен из 1928 год.