Opštinske novine

Вајар Драгомир Арамбашић

573

Драгомир Арамбашић: Нептун — Фигура из 1928 год. изведена у вештачком камену и постављена на згради Министарства.

претходно одобрење лекара. То је било августа месеца 1905 године. Из Ватенберга Тома извештава Арамбашићеве родитеље да њихов син показује несумњив уметнички таленат, да му је дао солидну основу за даље уметничке студије и препоручује им да га упишу у приватну школу професора Бехера у Минхену. У тој школи Арамбашић остаје до краја школске 1906/7 год. Кроз све то време био је, дакако, у сталном пријатељском контакту са многобројним српским и хрватским младим уметницима, који су ту студирали делимично на Академији, а делимично на познатој Ажбеовој приватној школи. Међу њима се упознао и спријатељио са великим чехословачким вајаром Јаном Коњареком, питомцем грофа Зичиа — и то пријатељство има пресудан утицај у Арамбашићевом уметничком формирању, то пријатељство за Арамбашића значи проналажење правог животног позива: — вајарства. Коњарек, великог и широко отворе-

ног славенског срца, не крије пред својим новим младим пријатељем своја богата вајарска искуства, широкогрудо му их предаје и открива у њему заправо вајарски таленат, насупрот сликарском који је до тада био код Арамбашића систематски култивисан. Тако је дошло до тога да Арамбашић још једанпут, али дефинитивно, мења свој животни правац. На почетку школске године 1907/8 он се дефинитивно опредељује за вајарство и јавља се на пријемни испит у Дрезденску Академију. Према поднетим радовима и по положеном пријемном испиту, бива одмах примљен V атеље професора Вернера, који је водио класу трећег годишта, у којој се већ радило голо људско тело у природној величини. На тај начин, благодарећи у главном Коњареку, Арамбашић, већ са првим својим корацима у вајарству, прескаче две године редовних академских студија. Професор Вернер, и сам пореклом Лужички Србин, прихвата одушевљено свог даљег саплеменика и посвећује му нарочиту пажњу. Међу њима се, шта више, развија право другарство, иако је то у оно доба у Немачкој била сасвим непозната појава. Из тог другарства резултира и Арамбашићев улазак у центар културног и, разуме се, политичког живота Лужичких Срба. Импулзиван по природи, какав је одувек био и остао у главном до данас, а понесен младеначком елоквенцијом, Арамбашић на неком скупу одржи неки револуционарни говор, позивајући Лужичке Србе, ни на шта мање, него на револуцију и прелазак у мајку Србију. Немачка полиција, не дозвољавајући никакве револуције на својој територији издаје наредбу да се млади бунтовник сместа ухапси и стави под суд. Али Арамбашић сазнаје за ту наредбу и спрема се на бегство. Пре тога обилази свог професора и пријатеља Вернера, да се с њиме опрости. Овај искрено жали за својим ђаком и пријатељем и не обзирући се на опасности којима се излаже, и сам помаже то бегство. И не само то: испраћа га, шта више, паробродом до аустроугарске границе. Бегство успева, а дрезденски суд осуђује Арамбашипа „1п соп1итас1јат" на неколико година робије. Али он ту казну, дакако није никада издржао. По преласку аустроугарске границе, Арамбашић одлази у Праг и пријављује се на тамошњој Академији у класу професора Мислбека. Међутим, пошто је семестар већ отпочео, није више било могућности за пријем, Ипак остаје у Прагу међу многобројним тамошњим српским и хрватским уметницима и студентима, у намери да сачека почетак новог семестра. За то време разгледа богате прашке галерије и, по обичају оног времена, занаша се уз читаву екипу понајбољих српских и хрватских синова грандиозним 1 слове-