Opštinske novine

574

Беог радскв општинске новине

нофилским плановима и Масариковим реализмом, којим су се десетак година пре тога заносили у Прагу и Стјепан Радић, Живан Бертић, Франко Поточњак и др. Али још пре него што је стигло време новог семестра, избија анексиона криза и читава та екипа уписује се у добровољачке одреде који се формирају у Прагу, дакако тајно. У тој агитацији, несмотрено, сматрајући да је довољно што се налази у најбратскијој средини, и Арамбашић, као и сви други, не крије много о чему се ради, и тако та цела акција долази до ушију прашким жбирима аустроугарске владе. Срећа је и овог пута хтела да је баш Арамбашић становао код неке чешке бабице, чији је муж био полицијски чиновник, а овај је, опет, био искрени и прави словенофил. На тај начин добровољци унапред сазнају за намеравану рацију, и, дакако, „на врат на нос" беже. Сам Арамбашић одлази преко Тирола у Италију, у Рим. И ту „бистри политику" талијанске иреденте и ступа у „Ке^Го 1п51Ци1; с!± Ве1е АгУ т Кота'' — где, коначно, након годину дана студија код професора Еторе Ферариа завршава студије и дипломира јула месеца 1909 год. Међутим, добивши диплому академског вајара, Драгомир Арамбашић се задовољава да је пошаље првом поштом оцу у Београд, као докуменат да његове уметничке студије нису остале без реалних резултата, а сам продужује своја уметничка лутања по Европи. Ћир-Пера Арамбашић, који се у међувремену „помирио са судбином", морао је ипак осетити искрено задовољство пред тим необоривим фактом, да је његов син „постао човек." Истина, он је постао само „академски вајар", што је у Ћир-Периним очима, на скали друиггвених вредности, морало још увек стајати страховито, страховито далеко испод друштвеног ранга једног угледног и богатог престоничког трговца, какав је био он сам. Али поред свега тога г он је нпак био поносан

Драгомир Арамбашић: Студија коња. — Недовршено дело.

и синову диплому показивао по целој чаршији. Нзегов син је у међувремену стигао у Париз, да допуни и продуби своје знање. И тада, као и данас, Париз је био уметнички центар целог света. У то доба су у њему деловали вајари Роден, Енжалберт и Мерсје, привлачећи својим гиганским и генијалним концепцијама вајарске почетнике целог света у Париз. Арамбашић, који је, како видесмо, прошао већ доста света и доста радионица признатих мајстора, у Паризу постаје ученик једног од најчувенијих француских скулпторских гиганата, Антонина Мерсјеа. Паралелно са студијама код Мерсјеа, Арамбашић организује и свој властити атеље, који убрзо постаје место за састанке многобројних српских, хрватских и мањег броја словеначких студената и уметника, којих је тада у Паризу било веома много. То је она париска боема о којој смо већ толико читали, а која нам се најпотпуније сачувала у делима Аугуста Матоша и Тина Ујевића. У том широком боемском кругу Арамбашић је од куће био најимућнији. По својој природи широка словенска душа, добар другар, веома дарежљиве руке, он налази задовољство у томе да у свом веома пространом, дванаест метара дугом, атељеу приређује читаве гозбе, на које долази, као у какав хотел, ко год хоће, само ако уме да „говори српски да га цео свет разуме." О тим данима, и незаборавним боемским састанцима у Арамбашићевом атељеу, причао ми је недавно и сликар Миодраг Петровић, евоцирајући можда најпријатније успомене свог живота. Од уметника, поред Миодрага Петровића, ту су сз састајали још и Риста Вукановић, Бета Вукановић, Владимир Бецић, покојни Олшевски, такође покојни вајар-анималиста Дешковић, Лзубомир Ивановић и многи други. Али за Арамбашића то нису само најлепши, него и најплодоноснији дани његовог живота. Ту Арамбашић почиње сасвим самостално и зрело да ствара. Ту настаје први његов самостални рад, женска фигура у природној величини „Зрелост", која се и сада још налази у једној приватној колекцији у Француској. Одмах иза те фигуре следује знача]но Арам;башићево дело у природној величини „Рибар са сертмом", коју је откупилз нека приватна париска галерија за даљњу препродају. Студија за модел тога дела налази се у Београду, у уметничком одељењу Министарства просвете. Потом' Арамбашић израђује фигурину „Разбијени крчаг", коју је 1924 год. откупила Њ. В. Краљица Марија на „Ладиној" изложби. (Кад сам већ при овом делу, биће интересантно да споменем, да се уметник спрема да то своје дело прекомпонује и изради у натприродној величини за једну монументалну фонтану, у намери да је понуди Општини београдској). У то доба Арамба-