Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

ОСМИ ЧЛАИАК Прератне београдске рибарске организације. Ни по каквим писменим подацима, ни по рибарским предаљима, не може се знати да ли је код негдашњих београдских рибара, за време раније турске владавине, било каквих год рибарских организација у њиховом послу. Може се сматрати као врло вероватно да тога у оно време није било, јер рибари који су радили на велико на београдским ловиштима били су Тургр^, а та;ј свет онога времена није знао ни за какве организације у томе послу, нити је за њих било какве нарочите потребе. Потлачени Срби или су ловили рибу кришом, примитивним алатом који су могли сами себи створити, или су радили као рибарски момци код турских рибара што су радили великим алатом: мрежама, великим рибарским струковима и такумима (морунским струковима). Историчар Драг. Павловић, који је проучавао бечке архиве из доба аустриске окупације Србије 1718—1739 г. и у њима налазио податке о разним врстама радиности у Београду за то време, није нашао никаква трага о каквим год пословним организацијама које су остале од турске владавине. Београдски рибарски еснаф Међутим, после другог српског устанкавећ има трага о томе да је у то време у Београду било наших српских рибара који су слободно обављали тај занат, па да је чак тада постојао и неки зачетак рибарског еснафа. У књизи Др. Тих. Ђорђевића „Архивска грађа за занате и еснафе у Србији од другог устанка до еснафске уредбе 1847 године" (Срп. Етногр. Зборник XXXIII. 1925) не каже ништа изрично о томе, али наводи да је н. пр. сачуван „Тефч тер арачки вароши београдске 1825 лета", као и онај од 1927 год. у којима има о томе података. Тако, из тефтера из 1825 год. види се да је те године у Београду било 7 аласа арачких глава (али се не види да ли су припадали еснафу), а у тефтеру из 1827 год. под рубриком „преводи суму из свију еснафа" наведено је најпре 4 аласа, а за тим још 2 аласа у прегледу занимања и заната „ван еснафа." Пошто у те тефтере нису улазили тур-

ски аласи, а она 4 аласа еу под рубриком ,,из свију еснафа" значило би да је у то време за наше аласе постојао неки еснаф. Списак заната и занатлија из 1836 године (прилог уз наведену књигу) показује да је те године у Ееограду одиста било српских аласа, међу којима је био и један „ћесаро-краљевски поданик." На дан 21 јула 1845 год. под П№ 3131 Попечителство Внутерних Дела извештава Државни Совет да је састављен пројекат за еснафску уредбу и шаље му се „на благорасмотреније." У пројекту у чл. 13. предвиђено је 26 еснафа, међу којима је под бр. 25 „аласки еснаф." На дан 4 авг. 1845 под П№ 3309 Попечителство Внутрених Дела опет пише Државном Совету и шаље му пројекат за еснафску уредбу „на даље његово надлежно употребленије." У параграфу 10. пројекта цело се занатство дели на 34 врсте, међу којима су под бр. 33 „рибари". У параграфу 33. дели се цело еснафство на 23 еснафа који се сви набрајају; под бр. 21. наводи се еснаф „баштованџиски с рибари." На дан 4 септ. 1845 год. Попечителство Иностраних Дела под И№ 1475 моли од своје стране Државни Совет да се што пре обнародује Еснафска Уредба како би се уредио однос између наших људи и странаца на које се непрестано гомилају тужбе што уживају сва права, а не сносе никакве терете. Напослетку, на дан 16 августа 1847 год. Књаз извештава Совет да је под 13. авг. № 527 потписао Уредбу о еснафима. На њој су потписи: Књаза Александра Карађорђевића, вицепреседатеља Совета Стефана Стефановића, попечитеља Иностраних Дела Аврама Петронијевића и главног секретара Совета Јована Стејића, са печатом Књаза и Совета. У тој уредби, у списку еснафа, не помиње се изрично и рибарски еснаф, али је, како изгледа, после њеног обнорадовања протумачено да се међу еснафе има уврстити и тај еснаф. И тачно је да је рибарски еснаф од тога времена без прекида и стварно функционисао са истим правима и дужностима као и остали еснафи, и пред земаљским властима званично представљао скуп београдских рибара, Он је имао свога старешину који се раније звао „устабаша", и чланове управе који су, кад се за то ука-