Opštinske novine

738

Бео градске општинске новине

ји врше или кријумчарење по Сави и Дунаву, или друга каква кажњива дела. Такви људи, присвојивши себи назив рибара, заклањају се за слободу риболова и као тобожњи рибари остају недирнути од стране пограничних власти. Својим радом, пак, они навлаче љагу на праве, занатске рибаре и рибарски еснаф, који од тога трпи и моралне и материјалне штете." „Да би се томе стало на пут, еснаф рибарски налази да би било и у интересу његових чланова, и у интересу опште безбедности да се предузму овакве мере: „1° Да сваки рибар који припада београдској општини, био он мајстор, калфа или шегрт, мора имати од рибарског еснафа буквицу< у којој ће бити његово име, презиме, године старости, место рођења, чији је поданик, време од кад стално ради рибарски занат, као и то да ли је мајстор, калфа или шегрт рибарски." „2° Да се карте прве и друге врсте издају само мајсторима који су при тражењу карата од полициских власти дужни ове уверити својом буквицом да су одиста мајстори; „3° Кад рибарски момци лове без присуства свога мајстора са чијом картом раде, дужни су имати писмено овлашћење тога мајстора, оверено од стране еснафа. „4° Да пограничне страже и полициске власти допуштају рибарски посао само оним рибарима из Београдске општине који поред ■ рибарске карте имају још и такву буквицу." „Еснаф, поред овога, налази да би било у интересу заштите и риболова и опште безбедности кад би се сличне мере предузеле и према свима рибарима, дуж целе границе. Само што би у таквоме случа1у еснафску буквицу имало да за рибаре ван Београдске општине замени уверење оне општине у којој они стално живе; у уверењу би се имало тврдити да су они српски поданици, житељи дотичне општине и да их суд општински познаје као исправне грађане." Министар Нар. Привреде је употпуности усвојио ове разлоге и предлог рибарског еснафа и својим претписом ПБр. 3905 од 25 јула 1897 г. наредио Управи града' Београда, а ова еснафу под Бр. 16149 од 31 јула да сваки рибар који припада Београдској општини, био он мајстор, калфа или шегрт, мора имати од еснафа онакву буквицу каква је од стране овога предложена. То је имало за ефекат нестанак беспосличара по Сави и Дунаву и оних који су дотле, на рачун риболова, обављали на води кажњиве послове. Под 20. окт. 1900 г. еснаф рибарски обраћа се министру финансија представком о томе колико је штетно и за еснаф и за државну касу то што рибари београдски нису сви груписани на једноме месту; то повећава државне издатке на органе који врше контролу и наплаћују таксе, јер се такви органи морају обдржавати на више места. Старешина рибарског еснафа Божидар Тшрић моли министра за на-

ређење да се сви рибари (којих има и на савском, и на дунавском пристаништу), групишу на Дунаву, чиме би се олакшала контрола и смањили издаци за чиновнике и стражаре. Месеца новембра 1903 године еснаф упућује Управи Општинске трошарине у Београду акт ове садржине: „По досадашњој пракси трошарина на свежу рибу при уласку у варош наплаћује се: 1° на царинарници; 2° на свакој станици; 3° на дунавском кеју. Трошарину под 1° наплаћују царинеке власти; ону под 2° нарочити општински позорници који наплаћују и трошарину за остале животне намирнице; за наплаћивање трошарине на дунавском кеју општина одржава нарочите органе који раде искључиво тај посао." „Међутим, овом еснафу је познато да одржавање тих органа на дунавском кеју општину кошта толико да јој остаје посве незнатна сума као чист приход. Прошле године су, на пример, трошарински органи наплатили трошарину на од прилике 30.000 кгр. рибе, што чини око 1500 динара, а издаци су по свој прилиии премашили ту суму, тако да општинској каси или није остало ништа, или је остало нешто врло мало." „Да би и Управа Трошарине имала од тога какав сигуран чист приход, а да би и за еснаф рибарски, који претурањем, преручивањем и премеравањем рибе трпи осетну штету од угинуле рибе, било у томе олакшано, еснаф моли Управу да му уступи право наплаћивања трошарине на рибу кога се увезе на дунавском кеју, и то за идућу 1904 годину, по цену од шест стотина динара годишње. Еснаф би се обавезао исплаћивати ову суму у одређеним роковима и ратама, а Управа нити би имала одржавати какав свој орган на кеју, нити би уопште имала да води ма какву бригу о наплатама трошарине која, разуме се, не би смела прећи законом одређену суму." Тврђење еснафа да је 1903 год. премерено за трошарину само 30.000 кгр. рибе није било тачно; са трошарином на рибу стајало је у то време овако: Државна трошарина износила је за крупну рибу 15 дин. у злату, а за ситну рибу 71/з динара оц 100 килограма. Општинска трошарина наплаћивала се и за ситну и за крупну рибу по 5 динара од 100 килограма, и то како за свежу, тако и за усољену рибу. Једном својом представком Управи Трошарине еснаф је тражио да општинска трошарина за свежу крупну рибу остане као што је, али да се смањи за ситну рибу; у томе се није успело. Раније се плаћало за ситну рибу по 1 динар за 100 кила, па је то после повишено и изравнато са крупном рибом. Еснаф је том приликом скренуо пажњу Управи да би се за ситну рибу и по самоме закону о трошарини, као за робу подложни кварењу, имало плаћати 40% од онога што се наплаћује за крупну рибу, а што би износило по 2 динара од 100 кила.