Opštinske novine

3

Београд негдашњи центар великог рибарства

737

река која је за то царинарница одредила. То важи и за чамце, оранице и друга подвозна средства којима се погранични саобраћај становника врши, било за одржаваше везе са противном страном, било због риболова, па је због тога и правилом службе пограничне жандармерије прописано да сви чамци, оранице и остали возови морају ноћу бити на одређеном месту и под надзором' царинским, који се састоји у томе што се кључеви чувају преко ноћ у царинарници." „По свему овоме, ловљење рибе ноћу немогућно је, како по овим царинским прописима, тако и по томе што се при ноћном риболову не може контролисати ловљење рибе по врстама које се када смеју, а када не смеју ловити к по крупноћи која је правилником за извршеље закона о риболову прописана. Изузетно од овога риболов ноћу може се допустити само закупцима риболова у погранич-> ним рекама ако се обвежу: 1° да ће се за сваки ноћни риболов претходно пријављивати дотичној царинарнници; 2° да ће ловити само ону и онакву рибу која је у то доба године допуштена: 3° да ће сву уловљену рибу доносити пред царинарницу и подвргавати је њеном прегледу; 4° да за сваки царински преступ, који би закупац или његови момци учинили, он одговара по царинском закону, поред одговорн ности који га за поједине кривице очекује по закону о риболову и шеговом правилнику." После неколико месеци, а као одговор на наведено објашњење Министра Нар. Привреде о извршивању царинских прописа при риболову, еснаф рибарски је под 20. дец. 1899 г. упутио Министру финансија представку ове садржине: „Наредбом београдске царинарнице СЦБр. 12977 од 25 окт. 1899 г. прописане су између осталога ове мере: 1° рибарима се за рад са великим алатом (аловом и лапташем) може одобрити задржавање на води највише пет дана, рачунајући од онда кад се буде пријавило царинским органима да се полази на рад, а највише 24 сата за остале алате; 2° сваки рибар мора при поласку на рад казати на коме ће простору ноћу радити, и то ће му се нарочито у рибарској књижици назначити; 3° ноћивање и уопште искрцавање било дању, било ноћу, на нашој обали између стража забрањује се, изузимајући случајеве какве опасности на води." „Остале мере, садржане у поменутој наредби царинарнице и потребне су и корисне, али еснаф рибарски узима слободу обратити пажњу госп. министра на то да су горе побројане мере под 1, 2, и 3° претерано строге и да оне потпуно онемогућавају извесне врсте риболова и то баш оне за које су потребни највећи алати, највећи трошкови и за које држава наплаћује рибарима највећу таксу. Тако: „1° Риболов лапташем захтева велику послугу, велике трошкове и далека путовања, а састоји се у томе што се велика мрежа лап-

таш вуче на врло великим растојањима, као што је, на пример, од Шапца или од Царске Аде до Београда. За такве риболове често пута само путовање до полазног места за лов траје по неколико дана, а сам рад, кад се поред тога десе још и оправке исквареног алата и раздеране пређе, захтева још више времена. А за ову врсту риболова и сам је закон дао право задржавања за дуже време, пошто свакоме рибару његова купљена рибарска карта даје право да лови рибу од ушћа Дрине до ушћа Тимока. Тако исто време од пет дана мало је и за струкарину, која опет тражи премештање и тражење погодних места, а ово захтева дуже време." „2° За риболове код којих је иоле развијенији рад немогућно је при поласку знати и царинарници изјавити на коме ће се простору радити, а нарочито за оне врсте алата са којима се ради непрестано путујући, као што су: лапташ, пирић, влак, кусака, сачма и др." „3° Неуогућно је и замислити ма какав рад на текућоЈ и брзој води ако није допуштено искрцавање на обалу било дању, било ноћу. Рибаре често ухвати на води ветар, који им не да радити, ни путовати, а још чешће се дешава да пређа закачи о кладу, пањ, ленгер и др. на дну воде, па се исцепаЈ распара и треба је крпити и оправљати, што не може бити без искрцавања на једну или другу обалу. „Подносећи госп. министру ове разлоге, рибарски еснаф га моли да, задрживши у снази све остале наредбе царинарнице, укине наведене три тачке заменивши их тиме да ца^ ринарски органи уписују у рибарске књижице чланове еснафа да се рибар одиста пријавио царинарнихга при поласку на рад и да му се, ако ће радити великим алатом, може одобрити за тај рад време од десет дана, а за мали алат 24 сата. У велики алат имали би се уврстити и велики рибарски струкови. Финансиске страже, шиљбоци и патроле могле би, при сусрету са рибарима, прегледати им чамце и барке са рибом и записивати им у рибарске књижице кад је преглед извршен и шта је њиме нађено." Писац ових редова се, као ондашњи члан београдског рибарског еснафа, сећа да је горњу представку однео тадашњем министру финансија лично сам устабаша еснафа и поред свих царинских строгости у то време, успео убедити министра о оправданости и потреби укидања поменутих царинских наредаба које су претиле да сасвим угуше риболов на нашој половини Саве и Дунава. Министар се одазвао молби еснафа и те наредбе оповргнуо. Под 14 јуном 1897 године еснаф је поднео Министру Нар. Привреде следећу представку која показује колико је у њему вођено рачуна и о моралним интересима његових чланова. Представка је гласила: „У току последњих година јако се на води намножило разних беспосличара, сумњивих ЈБуди и људи без икаквог сталног занимања, ко-