Opštinske novine

742

Бео градске опилинске новине

да се полазак упише, а ако са собом води и своје момке, онда ће се и љихова имена уписати. При повратку на обалу учиниће то исто." „3° Чамци ће стајати под надзором означених царинских органа, али је сопственик дужан старати се о њиховом чувању и неговању, јер царинарница не прима на себе одговорност за штете које би се уопште десиле." Исти рибар држао је у то време под закуп риболове општине жарковачке: Вилиман, Црњачу и Велико Окно. Количине уловљене рибе биле су велике, а риба је при преношењу у Београд, због јаких дневних жега, стиснута у баркама, стизала на дунавски кеј у лошем стању. Царинарница никако није допуштала превоз рибе ноћу и рибар се морао за такво одобрење обратити самоме министру финансија који је, увидевши оправданост разлога, уважио молбу. На протест царинарнице министарство је одговорило да одобрење остаје у важности из оправданих разлога, али царинске власти су ипак чиниле сметње кад год су могле. Одобрење је укинуто после горе наведене драконске наредбе београдске царинарнице, чиме је закупник риболова био принуђен да рибу ноћу превози аустриском страном, па да је изјутра превезе на нашу обалу. Последњи траг београдског рибарског еснафа је позив на еснафску славу Петров-дан 1910 год. који је оштампан и разаслат члановима еснафа и њиховим пријатељима. Ради успомене овде ће се навести да је он гласио: „Еснаф рибарски прославиће своју славу на дан 29 јуна ове године Петров-дан у кафани код „јасенице" Цара Уроша бр. 65. Сечење колача у 10 часова пре подне. Управа еснафа има част пОзвати све чланове еснафа и пријатеље да изволу посетити еснафску славу. Примање гостију биће целог дана." Одмах после те своје последње славе, а према новоме закону о радњама и занатству, београдски рибарски еснаф је престао постојати. Али му треба признати да је он за време од осамдесет година свога опстанка чинио великих услуга београдском рибарству, био спона између власти и рибара и овима уливао веру да има неко ко је позван да води рачун о њиховим моралним и материјалним интересима. Кроз кратко време нестаће свих оних који су учествовали у његовом раду, па је заслужио да му се бар на овај начин очува спомен и неки траг из кога ће доцнија поколења београдских рибара добити слику о томе како се и под каквим погодбама обављало рибарство у подручју Београда у време кад је оно било најразвијеније. Београдско Рибарско удруЉење За једно кратко време после укидања рибарског еснафа београдски рибари су остали без икакве организације, тако да је сваки рибар морао сам, појединачно, заступати своје рин

барске интересе. Закон о риболову од 27. маја 1911 г. и Правилник за његово извршење од 24 априла 1912 г. створили су могућност оснивања Рибарских Удружења у нашој земљи. На име, члан 17 Правилника гласио је: „Да би се стручно и исправно рибарење у Сави, Дунаву и Дрини као пограничним рекама заштитило од могућности да појединци, узимајући рибарење као изговор, врше недопуштена и кажњива дела на тим рекама, а на штету исправних рибара, рибари који лове или тргују рибом на овим рекама, било да им је то искључиво или узгредно занимање, овлашћују се да се организују у Рибарска Удружења са обавезама и олакшицама предвиђеним законом о риболову (чл. 16, 17 и 18 закона)." Прво удружење, основано на одредбама тога закона и правилника, било је Београдско Рибарско Удружење основано 1912-те године. Његови оснивачи били су београдски рибари, и то само риболовци: Алекса Богдановић, Живко Стојиновић, Адам Симић, Лука Голубовић, Љубомир Вучковић, Живко Стаменковић, Милан Крстић, Михаило Павловић, Светозар Крстић, Јован Белић. Правила удружења одобрио је тадашњи Министар Нар. Привреде Милан Капетановић под ПБр. 8508 од 27 априла 1912 год. а главне одредбе правила биле су ове: По члану 2. правила циљ је удружења: 1° да, удруживши исправне рибаре, који ће у своме властитом интересу заједнички радити на заштити и унапређењу општих интереса у рибарству, нађе за њих код власти заштите од неисправног рибарења и од оних појединаца који, узимајући рибарење као изговор, врше недопуштена и казнима дела на Сави и Дунаву, а на штету и државе и исправних рибара; 2° да се, извршујући ове своје обавезе, корисне правима и олакшицама у рибарењу, предвиђеним у чл. 14 и 18 закона о риболову. По чл. 3. чланови удружења морално јамче један за другог за тачно вршење одредаба закона о риболову и његовог правилника, закона и прописа царинских и свих наредаба надлежних власти и обавезују се да ће увек бити на руци надзорним властима на Сави и Дунаву у њиховом раду на заштити риболова и хватању казнимих дела на води. По чл. 4. члан удружења може бити сваки онај грађанин београдски, или друге које од прибрежних општина у којима нема рибарских удружења, кога удружење буде познавало да се бави риболовом или трговином са рибом, било као искључивим, било као споредним занимањем, да је српски поданик, пунолетан и исправан грађанин, са сталним местом становања, и за кога буде имало уверења да ће рибарски посао вршити исправно и у границама закона о риболову, а да својим радом и понашањем неће причињавати никаквих незгода удружењу. По чл. 7. чланови удружења имају ова права и олакшице у рибарским пословима: