Opštinske novine

746

Београдске општинске новине

режиљва срца, спремних увек помоћи сиротињи. Има и прилично шпањолских Жидова трговаца, али они не воде нигде, што но би се рекло: „главне ријечи" — као у нас. Тврђава београдска је сведокиша српске туге, српске потиштености. Свакога госта привлачи себи. Добро је сачувана, али по закључку берлинског конгреса не смије да се поправља као и многе друге тврђаве што се не смију. Веле они, да ју је ипак покојни Краљ Милан дао нешто поправљати. С Калемегдана диван је поглед према Земуну и према Бањици. Ту су љути мегданџије перје на мегдану делили, па је отале Калемегдану и име. Ко је у Београду, нека свакако походи лијепо шеталиште Топчидер. Да ли је љепши Максимир или Топчидер, не бих знао одмах објаснити, јер сам у Топчидер тек мало завирио, али не двоумим, да се Топчидер свакоме странцу на први поглед свиђа због своје једноставне, природне љепоте. У Топчидеру је дворац Кнеза Милоша. Чувар показује свакоме услужно и најмању ствар, којом се је служио Кнез Милош. Помена је вриједан у том летњиковцу, орман у коме се чува сва сила воћа од воска: колико врсти има у Србији воћа, толико га је туде направељно од воска красно, вјештачки. Топчидера се држи Кошутњак, коме већ само име каже чега имаде у њему. Београд је ових дана био искићен ванредно лијепо, по кућама су висјеле многобројне заставе. На раскрсницама су подигнути били славолуци, као и при улазу у град. Ни најстарији Београђани не памте, да је оволико гостију било икада у Београду, као ово сада за вријеме крунисања Краља Петра. Рачунају, да је стигло у Београд на 50.000 путника. Небројене рпе свијета одилазиле су улицама у свечаном руху, ни мало не марећи за кишу, која је читаво вријеме пред крунисање лијевала као из кабла. Морам признати да се нико од нас није надао толикој предусретљивости што нам се је у обилној мјери исказивала са свих страна. Прије нашега доласка проглашена је строга наредба, да се мора ићи странцима у свему на руку, а цијене стану и храни да се не смију ни мало подићи. Так' ;-з и било! Истом отвориш уста и упиташ, куда ти је ићи, да дођеш тамо и тамо, већ те ено води услужан водић до жељена мјеста. У очи краљевога крунисања забављале су нас највише скупштине омладинаца: бугарских, хрватских, српских и словеначких, а не смијем заборавити ни на изложбу слика, ни на југословенско вече у народном позоришту." Заиста, морао је бити диван Београд оних свечаних дана крунисања. Када данас читамо те успомене овог доброг и честитог све-

штеника, као да и сами присуствујемо томе слављу. У тим редовима има можда и мало наивности, али тим више искреног и словенског одушевљења. Он је једнако радостан и одушевљен, кад нам описује полазак из Загреба, кад су црвене капе, уз бурне узвике братству, полетеле у ваздух, као и кад нам описује кад је први пут угледао жељно очекивани, краљевски Београд. Шта је оставио Београд оних дана у срцима хрватског ходочасника, ми ћемо видети тек на завршетку. Видећемо да је вера у снагу, у заједничку снагу Јужних Словена, која је у њему, католичком свештенику,. и дотада тињала, добила још много снажнији и моћнији замах. Пустимо га дакле да нам он даље прича: - Ф Омладинска скупштина „Своме опису свечаности дадох име: Мала чета голема корист, а да ли са правом? Помислите! Неколико хиљада младих људи, одушевљених, огњених, разасутих широм српске, бугарске, словеначке и хрватске земље, а сви једнога срца, једне мисли — то боме није шала! Може ко да се њима и наруга говорећи им „зелена младост", али су за то ипак они љути лавићи и расадници југословенске заједнице, с којима ће се прије или послије рачунати. Та је младост дубоко увјерена о крајњој потреби слоге и јединства међу Југословенима. Хрват Србину, Бугарин Словенцу пружа десницу у знак заједничке судбине, заједничкога рада. Код куће, на својој груди буди ти Бугарин, ти Србин, ти Словенац, а ја Хрват, али према вањском непријатељу бићемо Југословени. Код куће нека се свак развија о себи као равноправна народност, а сви скупа будимо једна јака цјелина, која ће се моћи огледати са сваком најездом споља, која би се дрзнула запријетити нашој самосталности и опстанку. Неће много проћи а од таквога рада видјет ће се плодови. Видјет ћемо сваки свој народ слободан и задовољан, па ће нас и сами наши досадашњи непријатељи више поштовати, јер ко је јак, тај је и поштован. У слози Југословена нама је спас, а никако у наслањању на овога или онога лажнога пријатеља. „Мало руку, малена и снага, једна сламка међу вихорове" Вели славни црногорски владика Нзегош. Те је ријечи добро схватила омладина и хрватска и српска, и бугарска и словеначка, па зато мислим, да сам добро рекао: Мала чета — голема корист. Омладина је неколико дана живо расправљала о недаћама и неприликама свога народа изнашајући крај тога много лијепих мисли, како да им се стане на пут.