Opštinske novine

4

Једна уепомена из 1904 године

745

браћо, немојте се чудити, ми млади људи идемо у Београд да си тамо саградимо кућу!" Док су м® у чуду гледали, барем они који ме нису потпуно разумјели, ја сам настављао пјесмицом, давно наученом: „Што је драги камен злату, Нека буде Срб Хрвату, Што је златна круна грбу, Нека бу^е Хрват Србу." У Загребу се окупило било неколико нас, који смо вруће хтели да учествујемо у београдским свечаностима. Били смо већ на колодвору. Огласи се звонце — доба је поласка. Срдачно, топло стискање руку, цјеливање на се© стране. Одједном замније међу мноштвом слабашан, пригушен глас, који се послије претвори у буру: „Да живи слога и јединство Срба и Хрвата! Живело братство Југословена!" ктд. Узбибао се зрак, уздрхтао мађарски „Кименет" на плочи ко врабац под стрехом за јаке олује... У зрак полетје више хрватских црвенкапа. Свачије ое око живље гакријесило, свачије се груди узбибале, а у њих се увукло нешто топло, слатко, милено — нешто што тужна бодри, слаба придиже, а последњу рђу кадшто ствара јунаком. Тога дотле не доживје још Загреб... Влак се примицао све ближе Земуну. Још мало — и ето нас! „Младост" (певачко друштво) одушевљено запева и пјевајући силази. Сваки гледа те поносне хрватске црвенкапе... Младеж се сврста у ред и оде кроз град пјевајући хрватске и српске пјесме. Ми одосмо, да покажемо своје путнице... Диван нам пукао видик прзд очима. На лјепој узвисини пружио се краљевски Београд као млад, бајан красник жалећи се што та водурина раставља једну крв. Положај Београда зачарава доиста сваког на први поглед. Човјек једва чека, да похрли у њега па да се угрије на топлим братским грудима... Уредисмо своје ствари, показасмо своје путнице: све је у реду! Чекасмо на српску лађу да нас превеге пријеко. Ево је! Јури к нама! На њој су два оџака. Пуна је људи, који машу марамицама: поздрављају нас. „А куд ћемо ми стати?" Музика краљевске гарде свира на палуби прелијепе српске пјесме, пуне сјете — чује се покаткад и која хрватска. „Живели Хрвати, живели Словенци, добро нам дошли!" вичу нам са лађе и домахују. Особито се истиче нека лијепа, млада госпођа. Словенска је то пјевачица Мира Девова, што гостује на београдском позоришту. Весела је, живахна, што види уз најближу браћу Хрвате и неколико својих Словенаца. Лађа је пристала. Уз свирку и клицање прелазимо на брод. Доста има места.

Миче се лађа, а ми пловимо према Београду. Био сам једини католички свештеник па је све у мене гледало. Милило им се. К мени се приближи чедно млади господин са наочарима и црном брадом. Претстави ми се: Ваеилије Ј. Исајловић, свршени правник и књижевник. Примичемо се пуни весеља и одушевљења Београду. Свако осјећа неко ново доба код нас, свак ћути неку силу у себи. Стотине су година прошле, али толико сложних хрватских и српских срдаца не би на окупу... Киша пљушти као из кабла, а ми Хрвати, Срби и Словенци пролазимо у поворци средином града. Пролазећи Калемегданом и Теразијама запазих на више места и по који хрватски грб и заставицу... На прозору краљевскога двора виђесмо Краља Петра I у ђенералској одори. Био је поздрављен веселим клицањем, па се захвалио машући пријазно главом... Заједнички ручак хрватске, српске и словеначке омладине био је у огромној дворани код „Бајлонија". Никада нијесам на окупу видео код јела толико чељади веселе, младе, пусте. Трошак је за јело свих ових дана носила, не варам ли се, београдска општина. Још неки нијесу ни одложили кашике, а у сусједној дворани зачују се весели звуци неке српске игре. Свирала је иста музика, која нас је и допратила до Београда. За час се шаролико сложи коло: до Шумадинца поскакује пријазни Загорац, до Херцеговца се хвата умилни пјевач Словенац — све измјешано, све весело. У тој угодној смјеси разабиреш и по којега кадета српског. Разгледање Београда Београд је лијепо, драгушно чедо у још љепшој скупоценој колевци — град, који је почео тек да се развија, на прекрасном положају. Мало би се градова нанхло у читавој Европи са таквим положајем. Нешта је већи од Загреба — има око 70.000 становника. Нема ни потпуних педесет година што је задњи турски војник изашао из београдске тврђаве, па се несмије нико чудити, ако и данас још провирује из гдекојега београдског кута нешто турско, оријентално. Београд је трговачки град са великим прометом. Даномице стижу лађе крцате робом, па је сиротињи лако доћи до новаца истоварујући робу са лађе на кола. Опазио сам, да тамо човек лако дође до зараде, па се према томе тамо и лагодније живи, него код нас. Тамо и задњи „амалин" (носач) пуши добар дуван, пије црну каву а није гладан ни меса. У Београду има око тридесет милијонера, већином трговаца Срба. А у нашем Загребу? Можда два или три! Чуо сам, да већина тих милијонера живи прилично чедно и припросто, а имаде међу њима и људи да-