Opštinske novine

Књижевни додатак

„Црни хангар"

Поручник Мића ми је причао своје доживљаје из „црног хангара".*) — „Учесташе некакве несреће на нашем аеродрому тога лета... У мутној су ми успомени ти дани! Не прође ни цела недеља а само се пронесе глас: пао!... Пао потпоручник Гавриловић и каплар Мусић, пао поднаредник Јекић, пао... Пали, не баш сасвим, али слупали се, скрхали, пренели смо их из поломњених авиона у болничка кола а авион у „црни хангар". Неколико од њих били су примери језиви и уједно потресни: колико је снаге и срца било у људи: поручник Марковић истрча из упаљеног авиона, одело му гори, кожа са руку остала на усијаном митраљеском носачу како се био ухватио да искочи, а он — јунак — трчи, обневидео, и виче: ,,Живела авиација!... Не дамо се"... Као Пр-ометеј... Ја ту слику дуго носих у себи. И још неколико, и још неколико... Једном, у ноћи, био сам дежурни аеродромски, и млака топлина ваздуха извуче ме из собе. Упутих се по летелишту. Све беше притисла тама, и чуо се само бат мојих корака. Иначе, ту, где прзко дана трешти од узлетања — све мирно и мртво... Саме ме ноге донесоше пред њега и ја се зауставих — „Црни хангар". Ви већ знате шта је то? И то је хангар, али из њега више не полећу. Нешто ме примора да уђем унутра. Ступих, побожно, као у цркву, од страха да не „нарушим вечни покој палих чета"... али не то, није ту било људи, веп да у име њих не оскрнавим успомену и не узбудим оне који су са мзјим друговима некад тако јездили небом. Да не нарушим светињу заслуженог сна тих палих џинова... Нешто ме запахну у хладној металној унутрашњости. Мир. Средина хангара је празна; уза зидове леже рпе гвожђурије, у полу-тами су безобличне; а изблиза се тек разазнаје да су то бивши аероплани. Почеше ме привлачити, несхватљивом снагом, њихова разбијена тела. Нисам се могао отети, вукло ме нешто к њима и ја почех да их разгледам. Шта је било даље са мном једва се сећам... Чим се приближих — олупине као да почеше да се мичу; поједини делови оживљаваху... поче шапат, договарање. И ја — као *) Црни хангар је одељење где се чувају пали. авиони.

у бунилу узех да ослушкујем њихове тужне и славне историје... — „На мени је летео наредник Крижан", — мумлала је прва олупина — „а правили смо оштар вираж па смо изгубили брзину и почели падати к земљи... Он је све чинио да се извучемо, али је земља била близу. Пад је био јак, отишли су точкови, крила, мотор и труп. Све се забило у земљу. Господар није стигао ни да јаукне... Ја сам остатак крила, седиште и реп"... — „На мени је летео чувени потпоручник Лојзек" — шапутао је један Девоатин — „изводили смо акробације пред публиком. Маса нас је одоздо гледала и уживала, а ми смо их једва и запажали. Правили смо „ври" и мој Лојзек је хтео да идемо што ниже па да се исправимо над самом земљом, да људи што узбуђеније посматрају. Учинили смо тако три пута. Доле су престајали да дишу. Код четвртог „врија" који смо изводили над реком дошли смо до саме воде и Лојзек је почео да исправља над таласима. Маса је претрнула и затворила очи, али је и за нас било касно: улетели смо у Дунав, чак до муља и остали тамо... Извадили су нас после два дана, десет километара низводно од места пада"... — „Ја сам са своја два господара летео ноћу" — причао је трећи — „а хватали су нас рефлехтори у своје снопове. Избегавали смо их и играли се неко време са њима по мрачноме небу. Онда су нас почели прогањати... и кад нам ништа нису могли, сложили су се њих неколико и обухватили нас снажним снопом са свих страна. Нисмо могли избећи. Пилот је ослепео... Тад је настала наша трагедија по звезданом небу. Он је слеп, са боловима, покушавао на све могупе начине да дођемо живи на земљу, читава два сата очајно дуга и страшна падали смо и пели се понова, борили се, а они одоздо мислили да ми још терамо шалу. Мој слепи господар је јаукао... Најзад смо почели да падамо. Осветљавали су нас и кад смо падали, све до земље, мислећи да нам чине добро... Ударили смо без очију, у једну њиву са непокошеном пшеницом — и ево шта је остало: седиште, неколико ребара и реп"... — „Мој се господар онесвестио од силних акробација, једног лепог мајског јутра и почели смо падати великом брзином доле. Око нас је било пуно сунца. Он је био пао на команде и тако ме притискивао доле... То је било