Opštinske novine

,,Црни хангар"

759

после двадесетог „лугшнга". Сјурили смо се за тили час и забили се метар и по у ораницу тек изниклог кукуруза, тако да нико није могао сазнати зашто смо тако стрмоглаво грабили к земљи, јер мој господар јз ту своју тајну понео са собом у гроб... Дуго га нису могли препознати, толико је чврсто био пригрлио команде и са њима се у паду спојио заувек"... Рушевине су причале. Застајкивао сам код сваке и покушавао да продрем у мисли, у последње тренутке оних који су са њима падали. Ликови су ми искакали пред очима. Све сам их знао: насмејани, бујни, неодољиви... а последњи минути?... ,,Црни хангар" се ретко отварао; само да прими понеког новог, и ретко — неки од преживелих навраћао је тамо тајно, кад га нико не види, — да обиђе свога ,,друга". Јер тај друг му је својим широким крилима, заклонивши га њима, спасао живот. Они су долазили и нежно их додиривали руком. Па на прстима опет напуштали овај храм. Пошао сам даље. У једном крају, осамљ°не, лежале су две олупине спојених крила; личило је да су одбачене, презрене од осталих. И баш стога су оне биле шћућурене, још више згрчене, испреплетаних удова. Еиле су неме као два гроба, као загрљај двеју сестрица чврсто спојених у некој самртној опасности. И тако су пошле у смрт... Ја се дуже задржах код те гомилице. Посматрао сам и дошао ми чудан тај сплет крила, делићима збијених једни у друге, грчевито као канџе, или прстићи нејаке деце; тако чврсто су били сљубљени да их ни после пада нису могли раздвојити већ су их тако оставили. Онда су се оне под мојим погледом мало ослободиле, одмекшале и почеле шапутати: — „Ми смо група од три авиона, на нама су летели Јенчић, Петровић и Бисић... Изводили смо ваздушну борбу, па смо нас два били нападнути, и, тако смо летели близу у групи — да се одбранимо од напада — да су они доле затварали очи... Наши господари су расли, радосни што им нападач ништа не може. — Но вођа је хтео да при једном нападу изврши нагао окрет и изненади нападача тако нагао да смо се и сударили. О, што је био судар! Наши господари су само стигли да се погледају. Спојили смо се крилима чврсто, нераздвојно, онако како смо и летели и —ала је тада био дан и сунце!... и онда смо тако слепљени падали све до земље. Јенчић и Петровић су пали смрскани, измешани са нашим рушевинама"... Дуго нисам могао одвојити погледа од њих. Две сестрице!... Стресао сам се и пошао Д&Л>6. — „Ја сам „авија" наредника Калшека! Баш на сам дан Светога Илије, на дан наше славе, ми смо пред публиком изводили акробације. Како су нас посматрали, Боже! то се

није дисало... А ми смо из највећих висина падали к земљи, над главама публике, па у последњем моменту, кад су држали — пропадосмо, извлачили смо „лупинг" и бежали. Онда смо им изнад главе учинили „поздрав". И Калшек и ја подрхтаЕали смо од радости, цептили од гордости и моћи — ко је био од нас силнији? Звук нам се орио Бежаниском Косом... Док у једном лудом „пикеју" са висине нисмо дошли до изнад самог брда, да их заварамо као да ћемо ударити, и, баш кад је био врхунац и за нас и за њих, ми да се исправимо — али нас земља стиже. Само се диже дим, прашина, расу мирис бензина и чу удар и лом... Ми се смрскасмо ударом, поломисмо крила. Калшек се још осмехивао... А и сунце је било зашло за облак одмах после нашег пада"... — „Ја? Ја сам „бреге" потпоручника Динића „Брице" и поручника Шаце Анђелића. Били смо се намерили на пут, тако око пет сати по подне, за Белу Цркву. Таман сунце ка гападу, кад је требало да ми кренемо ка истоку... Мој потпоручник је целога дана певушио оно песмицу: „кад ми пишеш мила мати, о свему ми пиши... само о њој"... а за њим је полако цедио кроз зубе речи и поручник Шаца. Али како је Динић певао: осећајно, сав се предавао речима; из дубине душе! Као да некога дозива... Они су пре поласка седели под хладњаком. Субота поподне, аеродром пуст, још жега. — седели и певушили. Динић је био час нагло весео, час сетан и стално ударао Шацу руком по рамену. И у таквом расположењу дођоше и до мене. Уседоше, увезаше се и кренусмо. — Тек смо се ( одлепили од земље, полетесмо од хангара ка западу — а он је био сав у сјају кад Динић раздраган нечим направи над самом земљом оштар „вираж", најопаснији „старт-вираж" и... о, несреће! требало је још само метар висине, па да се спасемо земље. Али стиже, стиже она... Закачисмо крилом, преврнусмо се, угрувасмо се пуном снагом, тек три метра преко ивице аеродрома... Заћутасмо. А чини ми се да је потпоручник Динић певао све док нисмо пали. Летели смо, а он је певао. Онда је песма заједно са елисом замрла, нису се више чуле речи. Само је поручник Анђелић, кад су га извукли из рушевина (био још жив), једном свега дубоко уздахнуо, па му спалснуле груди. Потпоручник „Брица", мој храбри господар, био је још отворених уста..." Још нисам прешао ни трећи део, а већ сам хтео да станем. Уморих се. Бацим поглед на остале — каквих све није било? Некима само поломљена крила, некима у паду смрскана глава, а неки су били спљоштени као лепиња; неки који су горели, видео им се само костур, хрптењача, као остатак... Многима се једвазнало да је то био авион широких — поноснних крила. Али се изненандих: скоро на свакоме