Opštinske novine

762

Београдске општинске новине

на своја места и залепе се вођи за леђа... Пук цепти. А командант још чека, стоји, гледа. Елисе сагарају, модрикаст плам избија између њихових окрета. Шездесет поравнатих огњених језичака сажижу све пред собом... Кад су сви већ на својим местима, и механичари позади, кад је цело насеље испуњено бесним хуком онда и он уседа. Ми смо напред испред свих, и ја га дочекујем спреман и поносан. За нама хуји. Ја осећам њихове мисли — они би што пре! И ето, командант се увезује и осврће уназад да загледа своје. Отуд страшна и дивна слика: њих шездесет нам прети... Он их дуго загледа. Онда наједном, диже руку и пуку да знак, па хитро, ми први, уз бесан залет и прах и песму узлећемо. А за нама — да те подиђе језа — нагрнуло цело јато; десет по десет устремљује се да нас сустигне. О, како су помамни у том хуку... Напуштамо земљу, формација се устаљује: ми напред, а две групе једна поред друге са стране заузимају места. Доле земља остала празна и рањава. У савршеном реду — формација плови небом. Командант се окреће својима, а срце му расте, ја осећам: сузе му навиру. Он гледа како јури за њим његов пук, жао му их, и мило му, све би их загрлио заједно са авионима. И зато одузима гас и сачекује их да му приђу, јер ми смо брзи, прејаки... Они се ближе. Какво је миље слушати за собом пбтмулу грмљавину, која је све јача и јача! Бруји цело небо. И кад хук постане близак, почне да реже, онда знамо: ту су. Мајор их гледа, очију не може да скине; и кад су већ над нама, онда он се узруја, не може да издржи, не зна шта би и трза ме руком... И на једном повлачи гас до краја. Пропињемо се и почињемо пењање... То је дивна слика. За нама се нададу, као пилићи за мајком, шездесет раширених крила; јуре нас, циче, пламте елисе, одигли главе и упрли у нас очи па мислиш, висе о елисама. А ми смо изнад њих читаве стотине метара. Јаки смо, вучемо право... Мени дође жао ових мојих: како предано хрле! Како ли им је у души кад виде изнад себе команданта, а не могу да га стигну? Па су полегли по машинама, голобради пилоти, полегли и ужагрли очима и упрли их у нас и само моле мотор да истраје да нас сустигну. Пењу се, брзина је мала; само што се не стропоштају. Одигли су главице и стењу, брекћу... А ми, мој мајор, намрштио се, он би у само небо! Он би тамо где још нико није био, први да изведе своје јато. Страшан је. Нема милости. Пењемо се, а све је плавље и плавље, но он би у онај азур што се види у зениту и трепери, зове... Он би — он би јуришом да освоји све пред собом. Толико је снаге и жеља... Али баца поглед доле и то га трезни. Под њим дубоко земља. Испод нас остали они наши, развукли се, једва им допиру

звуци. Мајор попушта и ми силазимо. Намах опет их чујемо, они нас сустижу и нас и њих подилази језа: чудно нам кад их угледамо од куда долазе као какав поход са земље? На нашем висиномеру 50С0. Све пусто и мртво, ни трунке живота, само се на све стране плави грозна бездан. Ни облачка, ни капи воде, ни сунца, и њега смо ваљда надвисили; само изнад глава нам виси зенит, плав је и узбуркан. Прети... Осећамо да тамо седи Бог, тачво изнад оних струјања, седи, држи се за браду и гледа на нас. Један тренутак нас раздваја од њега, само секунд, и ми смо горе, код њега. Само кроз она врата у којима куља и прети... Какве мисли долазе човеку: „Створитељу, видиш ли нас? Ми смо они који смо се највише подигли и приближили ти се"... Али небо ћути. Етар струји јаче но игде, плави се да ти очи засене, бојиш се и ако ниси сам. Бојиш се да погледаш у зенит — он те сажиже као сунце. ...Онда мој мајор хоће брзо доле. И као што се пео страсно, сада би хтео к земљи што пре. Одузима гас, стропоштава се, сагиње главу право у центар и бежи од зенита. Они наши за нама. Бежимо, јер горе смо угледали једно огромно око, само зеницу, које нас је гледало вребајући. Што пре к земљи!... Али земља је далеко, дубоко под нама, као да је нека друга планета. Требају нам читави часовидок је понова угледамо... Јездимо тако кроз свемир. И неколико — минута ево је она. Прво планине, зацрне се издалека, као опеклине на телу. Онда река, зацакли се и завијуга њен трак, као просуто сребро. Тамо између њих вазиру се поља. Заплавило се. Оч-и нам се замориле од падања, за моменат смо и заборавили како изгледа доле. Убрзо, ево нас над реком; идемо све ниже и ниже 1 , и наилази наша слика у њој. Гледамо се: сви смо. Прво ми, па онда они за нама, командант нас пребројава. Он клима главом - све је у реду и ослушкује њихове већ уморне звуке. Вода подрхтава; дубока је, биљурна јој је унутрашњост као и оно око зенита, и нешто нас и из њених дубина загледа — чуђење: од куда долазимо? Напуштамо је, а одмах је под нама град. Командант се прене, одбацује мисли које је собом донео озго и враћа се к земљи: даје знак да се прикупимо. Отстојања су се била повећала, тамо код зенита нико нас није гледао —■ а овде су људи... Командантов знак се преноси на све до последњег и видиш: јато се ближи. Сва лица се као буде и срца бију живље; суседи се погледају. Крила се прикрадају једна другима, звуци се спајају, ломе и удружују, група се формира... Командант хоће ужу формацију да нас одоздо виде. И онда, настаје једна силна јека изнад града. Грми. Свет излази и тиска се, а ми — заклонили сунце. Командант води све ниже и ниже, изнад самих смо кровова. Оздо машу рукама, одигли главе и не знају да их