Opštinske novine

6*

,,Црни хангар"

763

спусте; звуци их обузимају и плаве... Сад и ми, машине, хоћемо да дамо одушке, па пуштамо звуке које смо и за резерву чувале. Куће се тресу; цела варош у узбуђењу... Командант заокреће. Нама жао јер сад смо се сви разиграли... Заокреће, и благим окретом ето нас првих над аеродромом. Центар је још над градом, тамо се још тресе, командант се окреће и гледа их а они, мислиш, крила им се додирују толико су близу. Сваки је горд, држи своје место, и погинуо би пре но што би га напустио. На земљу и не погледају. ...Ми већ слећемо; и таман смо пред хангаром а ево и њих — грабе да слете уз нас. Командант изашао и стоји, силно је волео да гледа како слећу! А они то знају и са каквом љубављу држе место, тискају се, само да у савршеном реду точковима дотакну земљу. Командантово око је на њима. На земљи смо. Утишало се све. Мотори мртви, елисе уморно обесиле краке. Онда командант позива особље, види се задовољан је. Срца им долазе у само грло. Нико не проговори ни једну реч, јер би превршило, грунуле би ваљда сузе. Он их отпоздравља, ћути, и дуго задржава свој поглед на њима. А онда полази. Они сви за њим... ...Тако је он водио свој пук... Али једнога дана! Спремили смо се за лет, а дошли свршени ученици пилоти да се јаве на службу. Дан леп, сунце ужегло, јуни деветнаести, командант је опазио нове. И ми узлетесмо, а осећам, он стари хоће да покаже новима како се

лети. Све очи су упрте к нама. Над самом ивицом аеродрома мајору мом дођоше они тренуци у којима није могао да се уздржи. Срце му бурно закуца, скупи сву снагу, па под највећим режимом изви заокрет од чега нам замаглише очи. Они доле занемеше... јест... али прејако! Крило склизну, он задрхта, јер видг шта је, хтеде да исправи и гурну целом снагом управљач у другу страну, додаде крајњи гас само да избегнемо — очи му силно блеснуше — али сустиже нае... Удар и ми занемесмо. Све се утиша кроз секунд један. Нико ни да мрдне. Само се чуло како капљице бензика отичу низ саломљена крила. Мајор је заћутао. Онај моменат силно наврле снаге остао му је на лицу... Дотрчаше младићи. Кад га извукоше, он млитав, крвав по обрагима и предан, предан као дете, не брани се да га дотичу. Пријања за свакога ко га узмз. још је ваљда тињао невидљиви живот па тело хтело уз свакога — да се спаси. Младићи поздравише. Лекари пришли и ослушкују. Он још отворених очију. Али тако миран, скрхан, немоћан... како му наместиш руке тако остану. Скрстише му их; очи му заклопише и капци послушно затворише зенице. Тад у њима оста за вечна времена један трачак плавог неба. Мога мајора однеше... И сада, читаоче драги, ја знам: да сваку групу која полети са нашег аеродрома, дух мога мајора сачека у висинама, и почне да је предводи..." Ж. Вукосављевић