Opštinske novine

Прилози за историју Београда

765

шег дахије Кучук-Алије, са засађеном баштом, са пространом авлијом и чесмом у њојзи, и са свима зградама, за здраво угодно и са задовољством живљење." (По Бата Лаки). Нажалост искрени и срдачни односи између новог руског дипломате и српских устаника нису дуго трајали, јер су били заклоњени „црном мантијом Леонтијевом" — и помућени интригама познатих старешина. 3 Још при првим везама између српских устаника и Руса, наглашена је жеља устаника; да им се и „једно одељење војске у помођ пошље, које би стално у Србији пребивало и, с једне стране, противу Турака с њима заједно борило се — храбрило их, а с друге стране, које би Србима за уверење служило да их је Русија дејствително и стално под своје покровитељство узела." — Ово је у неколико махова и Карађорђу обећавано, али је то обећање делимично испуњено преласком Руса у Србију и њиховим ратним операцијама по њеној унутрашњости (1807 и 1810). У Београд је дошао већи одред руске војске тек фебруара 1811 године. То је био Најшлотски пешадијски пук, који је необично лепо дочекан. Као и за Родофиникинов, и за

његов дочек на граници били су послати званични претставници, чиновници, који су браћи Русима били на услузи као пратња. У свим местима, кроз која ће проћи, било је унапред припремљено коначиште, јело и пиће и изобиљно свега: „Браћа Руси били су задовољни". И овога пута био је „от Београда два сахата, наш Вожд, са неколико стотина коњаника и с прочими чиновниками на сретњу им изишао", али овога пута, ,,и клер духовни с литијама". Са таквом пратњом и свечаношћу, „Браћа Руси били су провождени у Београд с певањем нашим, и с пуцањем топова београдски на поздрављеније нашије мили гости. Весеље и радост велику имали смо"... („Сербие плачевно пакипорабшенио л1>та 1813".) Пријем и гошћење уопште били су братски, као и касније старање о пуку. „Полковник и сви официри, и прости солдати, за наше обраштеније и угоштеније, за отведеније им постоје, где цели полк месо, дерва и свеће непресечно цримаху, били су предоволни от нас; сви единодушно с нама живили, свакога Сербина братом називали, и весело време проеодили "... („Сербие плачевно пакипорабоивеше ...) Тако су Руси дочекивани у Београду Карађорђеве Србије. Мил. В. КнеАевић

Ристо Стијовић: Глава жене (Са Изложбе југословенских уметника у павиљону »Цвијете Зузорић«)