Opštinske novine

Београдска чаршија за четничку акцију у Јужној Србији (Војвода Глигор Соколовић, чика-Љуба ДавидовиЂ и Лука ЋеловиЂ)

Предратни Београд као да није много личио на данашњи Београд. Тада је он, чини нам се, био више симпатичан, оригиналан, привлачан и традиционалан, али поглавито јако патриотичан... Не беше тада наш Београд толико раздиран разним антагонизмима, свађама, личним и егоистичним зађевицама. Он беше збијен и сложан за сваку патриотску акцију. За испуњење наших националних идеала требало је и доста жртава: личних и материјалних, и њих је Београд — његова патриотска чаршија и његови тадашњи вредни и патриотски одушевљени интелектуалци — умео да створи без велике муке, хуке и рекламе... Изнећемо овде један доживљај, који се одиграо у предратном Београду. * Тако некако у зиму 1906 године, у Београд беше дошао на зимовник војвода Глигор Соколовић, чији су јуначки подвизи у ондашњој Јужној Србији били добро познати свима нама. У то време наше војводе из Јужне Србије биле су у тесној вези са тадашњим нашим комитетом за Јужну Србију у Београду, у коме беху наши највиђенији људи и ретке патриоте, који су и особиту бригу водили о свима нашим четницима, четничкој организацији, као и о њиховој тешкој али светој акцији на нашем Југу Војвода Глигор дође једнога дана код чика-Љубе Давидовића, који беше у нашем комитету за четничку акцију, и који је био један од најагилнијих у томе раду. Војвода Глигор је имао породицу доле на Југу, и знао је да ће се његови непријатељи, кад се не могу осветити њему, светити његовој чељади. Зато се реши да породицу преведе у Београд, где ће бити сасвим сигурна, па и у случају ако он погине. Стога Војвода Глигор реши да подигне у Београду кућицу, како би за своју чељад имао кров над главом: И, заиста, тамо негде у садашњој Албанској улици, од своје уштеђевине Глигор купи плац и поче зидати кућу, али му још недостајаше око две хиљаде динара, те се реши да се у тој невољи обрати чика-Лзуби Давидовићу. Чика-Љуба, тада, као и увек, био је сиромашан човек и није му могао дати тражени новац. Али му ипак рече: да ће му створи-

ти на неки начин потребан новац... Купише меницу и попунише је на две хиљаде динара, коју потписаше чика-Љуба и Жика Рафајловић, члан комитета. Кад би то све готово одоше у Београдску задругу, којој тада беше на челу тадашњи чувени београдски богаташ и штедиша Лука Ћеловић. Лука Ћеловић био је у београдској чаршији познат као врло штедљив, чак и тврдица, радљив и рачунски човек. Кад дођоше војвода Глигор и чика-Љуба газда Луки Ћеловићу, рече му чика-Лзуба: — Па, газда Луко, ми дођосмо к теби... Нашем војводи Глигору много је нужно за две хиљаде динара... Подиже кућицу за своје... Донели смо и меницу, па ти сад гледај шта ћеш да учиниш... — Добро, добро, господине Љубо... Дај ту меницу да видим!... Кад му чика-Љуба даде меницу, он баци поглед на њу, па затим отвори своју личну касу у коју остави меницу и из ње извади две хиљаде динара и даде их војводи Глигору.., Пошто попише по кафу и мало поразговараше, одоше сваки на своју страну. После шест месеци, када је стигао рок меници, војвода Глигор је дошао до новаца те дође чика-Љуби и замоли га да пођу те да он врати свој дуг газда Луки. Кад су дошли код Ћеловића, војвода Глигор рече да је донео да плати свој дуг, и поче вадити новац и ређати га по столу. — Ама, зар ти хоћеш све да платиш?!... — Све, газда Луко... Дуг је... Арно си ми дао, арно да ти врнем... — Па, не мораш, брате, све сад одједанпут да вратиш... Нешто сад дај, а нешто нек ти остане за други пут, послужи се!... За две три године, здравља Боже, помало отплатићеш... — А, не, не... Кој знаје колко ће се живује... Четник сам ја... војвода... сваки дан може да се загине... Борбе су доле... Кад поређа сав новац по столу, војвода Глигор поче га понова и понеколико пута бројати, и, кад се увери да је онолико колико треба, рече: — ТокмО (тачно) је, газда Луко... Земи га!... Много ти фала... Него, газда Луко, не проесаписмо колико интерес треба да платим? — Онолико колико ти мислиш да је право.