Opštinske novine

Прилози за историју Београда

767

— Добро. Разбирам... И то сам спремио... Ево и то!... — Ама, војводо, да те нешто питам... — Бива, газда Луко... Питуј, ако знајем, ћу ти верно кажем... — Да ли је и код вас адет, војводо, да се доноси дар у нову кућу кад се у њу усељавате?... — Јесте, газда Луко... Газда Лука приђе каси, отвори је и извуче из ње Глигорову мзницу и по средини је процепи — поништи, и пружи је војводи Глигору. — Сад смо квит, војводо... — Ама земи си паре!... — Не. Узми те паре и врати их у кесу, па за њих купи што ти за кућу треба, и то нека ти је један мали поклон и дар за кућу од чика-Луке... — Ама!? — Узми те паре!... — Ејвала ти, газда Луко!... Ето, такав вам је био газда Лука Ћеловић. Штедео је, радио неуморно и чувао, али, кад је требало, и где је требало дати — он је давао... Такав вам је био и предратни Београд и Београђани, али је, исто тако, сигурно да ће и данас, сутра и увек, када треба, дати за општу ствар — да ће Београд опет предњачити као што је увек и предњачио. * Оно што је сиромах војвода Глигор предвиђао за себе, свој живот, односно своју погибију, и — догодило се... Непријатељи нашег народа, пре ослобођења, јако су се бојали смелих и херојских подвига војводе Глигора, те најмише једног Турчина из Прилепа, за новац, да из заседе убије војводу Гли-

гора, што он и учини, када се војвода враћао кући из Прилепа... Анта Тодоровић, тадашњи учитељ и обласни управитељ школа у битољском вилајету, а сада благајник „Братинске благајне", који тада беше један од смелих и важних наших националних радника на Југу, реши се да освети Глигорову смрт, и нађе опет другог Турчина, с киме се погоди да за педесет турских лира убије убицу војводе Глигора... Немајући новаца за овај циљ, обрати се тадашњем конзулу Љуби Михаиловићу да му да ову суму, али му Љуба рече: да за то нема кредита... Анта је, као обласни управитељ, издавао плате учитељима, и знао је да ће учитељи сачекати на плату, а да ће он утрошени новац на неки начин створити, Даде Турчину од тога новца педесет лира, те Турчин заиста убрзо уби убицу војводе Глигора... Кад је ова освета смрти војводе Глигора извршена, учитељ Анта са турским пасошем пређе у Београд, бајаги да консултује специјалисте лекаре о својим слабим очима... Чим је стигао у Београд нађе се са војводом Танкосићем, и рече му зашто је дошао... Војвода Танкосић пође с њим прво Ђорђу Вајферту, те им Ђорђе одмах даде петнаест наполеона; затим одоше Кости Николићу, трговцу, Марићу и Ризнићу, Гођевцу, Браћи Ђукановића и многим другим и скупише шесдесет лира, што је у то време чинило око 1.500 динара, не баш тако мала сума... Више скупљених десет лира уступише учитељ Анти за трошак и друге потребне набавке. Сви су ови људи давали са пуним срцем, по оној нашој старој изреци: „Да не зна левица што даје десница..." Такав вам је био, јесте и увек биће наш дични Београд и његова чаршија. Мидан Ст. Недељковић