Opštinske novine
804
Београдске општинеке новине
год.
1905
- 2552
килограма
год.
1906
- 8189
килограма
ГОД.
1907
- 1547
килограма
ГОД.
1908
- 4561
килограма
год.
1909
- 2335
килограма
Г. Увежено :
црног ајвара:
год.
1900
- 1222
килограма
год.
1901
- 1272
килограма
год.
1902
- 524
килограма
ГОД.
1903
- 550
килограма
ГОД.
1904
- 564
килограма
ГОД.
1905
- 631
килограма
ГОД.
1906
- 400
килограма
ГОД.
1907
- 383
килограма
ГОД.
1908
- 369
килограма
ГОД.
1909
- 473
килограма
Д. Увежено
жутог ајвара:
год.
1906
— 197 килограма
ГОД.
1907
— 28 килограма
год.
1908
— 18 килограма
год. 1909 — 124 килограма Међутим, извоз наше рибе у иностранство био је од увек слаб. Проетрани и рибом богати ритови у суседним државама давали су тамошњем становништву довољно рибе, а наши риболови, сведени само на Саву и Дунав, нису могли подмиривати ни потребе нашег становништва. Тачно је да је наша савска и дунавска риба увек била бољег квалитета но ритска, али то није долазило у обзир. Извоз рибе био је само на местима у близини савске или дунавске обале где није било риболовних ритова са сремске или банатске стране. О томе се извозу за године 1900—1909 имају ови царински подаци:
год. год. год. год. год. год. год. ГОД. ГОД. год.
1900 1901 1902 1903 1904 1905 1906 1907 1903 1909
извежено извежено извежено извежено извежено извежено извежено извежено извежено извежено
рибе рибе рибе рибе рибе рибе рибе рибе рибе рибе
52.334 41.565 37.352 94.890 40.644 56.222 53.609 110.758 60.275 13.596
килограма килограма килограма килограма килограма килограма килограма килограма килограма килограма
Извоз суве, усољене, надимљене или препарисане рибе, као и ајвара, био је од увек сведен на нулу, бар у колико се то може ценити по царинским подацима. Као што се види, трговинске везе нашег рибарства са иностранством нису биле врло јаке, ни у погледу извоза, ни у погледу увоза. Али је за то постојала једна сасвим другојача веза која је имала утицаја на рибарство и рибарске односе дуж нашега дела Саве и Дунава. То су биле конвенције о риболову из-
међу наше и суседних држава. Наша је земља имала са Аустро-Угарском и Румунијом заједничких простора Саве и Дунава, по дужини тих великих риболовних река; допола воде риболов је припадао нашој, аод пола воде другој, суоедној држави. Мадаеу риболовни интереси у заједничким водама били исти, и ма да је од вајкада са обе стране риба интензивно ловљена, до неког заједничког споразума о мерама за заштиту риболова, у интересу његовог паметног искоришћавања, није вековима долазило, нити је и покушавано да се постигне какав споразум такве врсте. Тек кад су иред крај прошлога века у свим трима државама донесени закони о риболову и увидела се могућност таквих међународних споразума, покушало се да се они и остваре. Рибодовна конвенција са ДустрогУгарском Први покушај те врсте учињен је 1900 године са угарским Министарством Пољопривреде. Иницијатива је дошла од стране тога Министарства и радо је прихваћена од стране нашег Министарства Народне Привреде. Под 21 фебр. 1900 год. писац ових редака, у то време мајстор рибарски и члан београдског рибарског еснафа, добио је од Министарства писмо да је одређен да са утарским делегатима и начелником оделења за пољску привреду и ветеринарство Душаном Спасићем води прве преговоре за риболовну конвенцију. „Угарски делегати су дошли и један од њих говори добро француски — вели ее у писму — први састанак заказан је за среду 23 фебруара у 9 сати пре подне у канцеларији начелника министарства. Молим Вас имгуте доброту неизоставно доћи у министарство у то време; у случају какве сметње отклоните је како год можете и свакако дођите." Угарски делегати били су: Едуард Кристинковић шеф секције за рибарство, министарски саветник у угарском министарству земљорадње, и Јанош Ландграф генерални инспектор земаљског рибарства. Нзима је био придат као експерт Никола Репаши виши инжењер у хидрографској секцији истог министарства. Споразум том приликом није могао бити постигнут. Српски делегати су одлучно тражили безусловну забрану заграђивања ритова којим закупци риболова спречавају повратак рибе у текућу воду. Угарски делегати су предочавали да Србија таквом забраном не би ништа губила; јер таквих риболовних ритова и нема на нашој страни. Међутим, њих има много у Аустро-Угарској и они су извор знатних прихода за државну касу и за приватне власнике риболова. Са своје стране, угарски делегати су тражили општу забрану риболова у време икрања, коју је нашим делегатима било немогућно усвојити већ и због тога што, ако се у време икрања све врсте риба буду штедиле, забрана риболова би се протегла на