Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

805

време од неколико месеци и лишила за дуго време наш свет једног важног елемента за исхрану. Угарски делегати су предлагали још неке мање важне прохибитивне мере које се нису могле усвојити, па су се вратили у Будим-Пешту не обавивши посао ради кога су били послати. Године 1905 угарско министарство је понова покренуло питање о риболовној конвенцији па је, добивши повољан одговор српске Владе, молило да се тога пута преговори воде у Будим-Пешти. На дан 4 јануара 1905 год. под ПБр. 96 писац ових редова је добио од Министра Народне Привреде Др. Светолика Радовановића писмо којим га министар извештава да је одређен да одмах отпутује у Будим-Пешту где ће, уз припомоћ г. Тодора Петковића генералног конзула Краљевине Србије водити преговоре са делегатима за то одређеним од стране угарске Владе. А ти су делегати и овога пута били они исти који су водили и прве преговоре 1900 године. Овога пута, захваљујући обостраној доброј вољи и (инструкцијама које је писац добио лично од председника Владе Николе Пашића и министра Др. Светолигса Радовановића, постигнут је потпун споразум и састављен пројекат за конвенцију. О томе шта је урађено добиће се слика из извештаја који су српски делегати поднели Министру Народне Привреде и који је гласио: „Част нам је поднети Вам извештај о довршеном раду на изради пројекта конвенције о заштити и експлоатацији риболова између Србије и Угарске, који смо посао имали да извршимо као делегати српске Владе, према Вашем овлашћењу под 14 јан. т. г." „Преговоре о мерама које би требале да уђу у конвенцију отпочели смо 17 ов. мес. у угарском министарству земљорадње. После седмодневног рада постигнут је споразум у свима тачкама, утврђен дефинитиван текст и израђен пројекат конвенције који је од стране обостраних делегата потписан 25-ог овог месеца.' Подносећи Вам овај пројекат, сматрамо за дужност упознати Вас са његовим важнијим одредбама и изнети разлоге који су нас руководили да поједина спорна питања, што су се појављивала у току преговора, решимо на начин како је то у конвенцији утврђено." „Једна од најважнијих мера, које су се имале предузети за заштиту риболова јесте забрана заграђивања ритова у које риба у масама улази у време икрања и одакле јој се од стране закупаца риболова спречава повратак у текућу воду. Таквих ритова, у којима би се риболов на тај начин експлоатисао, нема на нашој страни; њих је, међутим, пуна Угарска! и риболови у њима гцЈедстављају извор веома великих прихода како за државу, тако и за поједине приватне сопственике. У нерационалној експлоатацији оваквих риболова лежао је поглавити узрок поступном смањивању ри-

боловног богаства у нашим двема великим иограничним рекама. Међутим, баш питање о рационалисању риболова у угарским ритовима било је увек камен спотицања при до сада чињеним покушајима да се дође до споразума о заједничкој заштити риболова између двеју суседних земаља. Оно је тек сад, овом приликом, благодарећи стручном познавашу риболовних прилика у својој земљи, правилном ценењу општих интереса и предусретљивости од стране делегата угарске Владе, решено на начин какав се само могао пожелети према циљу који се имао пред очима. На име, угарски делегати су у овоме погледу потпуно усвојили захтеве српских делегата: 1° да се у текст конвенције унесе забрана заграђивања и задржавање рибе у ритовима у које се изливају текуће воде; 2° да све мере, предвиђене у конвенцији за заштиту риболова у текућој води, важе и за такве ритове док су у вези са текућом водом; 3° да се одмах, чим конвенција ступи на снагу, пусти у извршење за све остале воде у Угарској тамошњи веома строг закон о риболову, који до сада није био уведен у живот за целу земљу. Све су ове тачке утврђене у тексту конвенције, а ми смо слободни нагласити да у њима налазимо најјачу страну целокупне конвенције и најпоузданије јемство за њену практичну вредност." „Друго важно питање у коме су делегати имали покугпати да дођу до споразума, јесте питање о забрани риболова у време кад се риба плоди. Питање се састоји у томе: хоће ли се увести општа забрана риболова у то време, или ће та забрана важити само за боље врсте риба, које се нарочито мисле заштитити, а да се остале врсте и у то време могу ловити?" „Угарски делегати, према инструкцијама добијеним од своје Владе, одлучно су тражили општу забрану риболова у време икрања, бранећи свој захтев овим разлозима чију је јачину лако увидети: 1° што је веома тешко, готово немогућно, контролисати рибаре при њиховом раду и уверавати се о томе да ли они лове само одобрене врсте риба у време забране бољих врста; 2° што је за заштиту риболова од велике важности не допуштати да се на ма који начин узнемирују она места на којима риба баца икру у време њеног плођења; то се узнемиравање не би могло спречавати ако би се одобрило да се у то време могу слободно ловити неке врсте риба; 3° пгго би само при таквој општој забрани угарској Влади било могућно пустити у извршење свој закон о риболову за остале воде у Угарској." „Водећи рачуна о томе да је ово питање најосетнија тачка конвенције за наше погранично становништво које живи од риболова, као и то да је у ранијој, већ закљученој, конвенцији са Румунијом, усвојена само делимична забрана риболова у време; о коме је реч, ми смо сматрали да, поред све оправданости и јачине гор-