Opštinske novine

842

Беог радске општинске новине

То се све догађало 1908 године, која у историји хрватског народа претставља почетак једне нове, светлије епохе, испуњене борбеним еланом. Те године новоименовани бан Павао Раух на расписаним изборима за хрватски сабор, уместо лепе већине којој се надао, уз сав могући терор, за своју „уставну странку" не добија ни један мандат; свих осамдесет и осам мандата добија опозиција, од чега само „Хрватско-српска коалиција" добија 56 мандата. Те године пада и окупација Босне и Херцеговине, а услед тога настају напети односи између Аустро-Угарске и Србије, што опет изазива онај монструозни велеиздајнички процес, који треба пред узрујаном Европом да оправда анексију. Иза тога следи она страховита бламажа баруна Ерентала и бечког двора, позната под именом Фридјунгов процес, и цео низ мањих процеса. Услед свега тога у Хрватској настају јака политичка кретања, пре свега јак замах тзв. „напредњачког покрета" и Радићеве „Хрватске пучке сељачке странке", што све за собом доноси и снажне културне покрете. Те године пада, после неке амнестије, и Матошев повратак из емиграције у Загреб. Ради свог оштрог памфлетског полемичког пера, завађен са скоро свима јавним радницима своје генерације, Матош је баш ради тога, као и ради свог — за тадању Хрватску — новог естетизма, био веома популаран код млађих нараштаја. По свом доласку у Загреб он оснива часопис „Сутла", или боље речено, почиње да окупља око себе младе, како се то онда рекло „надобудне" људе; — тј. оснива своју школу тзв. „Матошеваца". Око њега се брзо окупљају Љубо Визнер, Аугустин Ујевић, Крешимир Ковачић, Никола Полић, словеначки песник Новачан, пок. Милан Врбанић, Карло Хојзлер, сликар Бранко Петровић, још неки — и „објект" овог мог портрета: Пјер Крижанић. „Матошев повратак'' — причао ми је Пјер једном ранијом згодом, — у мирни, бирократски и пургерски Загреб деловао је попут бомбе. То је баш и било оно што је нама полетарцима толико импоновало. У безбројним каванским седељкама, и бескрајним ноћним шетњама, по мирним загребачким улицама, он нас је одушевљавао причањима о култури Париза и; о слободи и демократији Београда. При томе је. сматрао својом задаћом, да међу младима и најмлађима проналази таленте сваке врсте, које је по томе живо бодрио на рад. Баш ради тога ми смо га толико заволели, — готово обожавали." Инспирисан ведром боемском литерарном атмосфером зачињеном Матошевом сатиричном и саркастичном духовитошћу, Пјер почиње да црта карикатуре у одличном хумор. листу „Копривама". И њега и Бранка Петровића, — у то доба највећу наду хрватске ликовне уметности, — Матош, упознавши њихов специјални таленат за ту врсту ликовно-литерарног изражавања, бодри говорећи: ,,Благо вама, дечки,

који умијете говорити језиком који цијели свијет разумије, а не као ми биједни књижевници малог народа и малог језика". Прва Пјерова карикатура у „Копривама" била је портре-карикатура тада младог књижевника Јосипа Косора, поводом неке његове драме на немачком језику. Испод ње је Матош написао заједљиви и духовити текст, и Пјер се, данас након скоро три деценије, поноси тиме што је своју прву карикатуру направио у сарадњи са једним од несумњиво најснажнијих и најсмелијих хрватских пера. По том постаје стални сарадник „Коприва", које тако постају главни извор врло скромних, али за његов боемски живот и даљње уметничко усавршавање довољних материјалних средстава. Мотиви из тих карикатура у почетку су личности из доста уСког матошевског круга; убрзо прелазе на књижевне и уметничке појаве загребачког, и хрватског уопште, културног живота, а по том на темпераментне и сатиричке коментаре тадањих политичких збивања, који особито за време балканских ратова прелазе у мање или више прикривену револуционарну конспиративност. С портретских карикатура Пјер постепено улази у веће карикатурне композиције. Већ у тим, мање више првим, карикатурама почиње да се испољава став који од доктринарног социјалног гледања на ствари прелази у отворени национално-револуицонарни протест. Тако се Пјер Крижанић постепено од социјалдемократског омладинца и ларпурларистичког боема развија у национално револуционарног борца-новинара. Ту он налази синтезу свих својих младеначких идеала и узима активног учешћа у безбројним акцијама — конспирације, демонстрације, хапшења, емиграција — тадање револуционарно-националистичке омладине. Говорећи о тим својим младићским заносима, он их је у својој хумористички написаној и већ цитираној аутобиографији овако окарактерисао: „Моје младићство пада у доба омладинског националистичког покрета. Мени, као и многима другима, беше у то време главно занимање рушење Аустрије. Рушио сам је где сам стигао: у школи, у кафани, револуционарним написима по перифериским тарабама и осталим дискрет::им местима. Гордио сам се да сам цар у Бечу стрепи од мог подземног рада, а у патриотским халуцинацијама видео сам свих десет милиона бајунета уперених у моја прса." На плану тих младеначких револуционарних акција налази се и његов улазак у дневник „Покрет", који је у почетку гласило напредњачког културног покрета, а доцније званични орган „Хрватско-српске коалиције". У том листу, у којем је, како се то каже, „држао" и уметничку критику, при крају четврте године свог школовања, поводом неке скупне изложбе, Пјер је написао критику у којој се налазио један негативан пасус за једног од њего-