Opštinske novine

Карикатуриста Пјер Крижаник

643

вих професора; због тога је имао великих неприлика, услед чега је још пре завршних испита морао напустити Академију. То је било крајем школске 1911 12 године. То је уједно и конац његових званичних сликарских студија. Ослобођен свих обавеза на Академији, Пјер се још више посвећује боемском животу, — заправо карикатури и револуционарно-конспиративном деловашу. Већ 1913 године, у овећем баниском селу Курузарима, он добија израду иконостаса, што пртеставља његову прву већу поруџбину. Тај пссао завршава након пола године рада и потом се враћа поново у Загреб, где се опет заплиће у омладинске конспиративне акције. Пзводом атента на банском комесара Славка Цуваја, који су организовали и извршили ђак јукић, данашњи одлични хрватски књижевник Аугуст Цесарец и још неки, међу њима и Пјер Крижанић, Пјер бива ухапшен и изагнан из Загреба. После кратког размишљања, — шта и куда? —, он одлази у чувени фрушкогорски манастир Гргетек, где израђује иконостас за манастирску капелу и неколико портрета архимандрита и калуђера уљем. На том послу проводи, опет, око пола године. Крајем 1913 године емигрира у Београд, у коме се све више скупљају револуционарни елементи из Монархије. У лето 1914 год. Пјера зову његови сељаци из Меченчана да им изради иконостас за рестаурисану цркву. Али још за време скицирања и преговора, у Сарајеву плануше омладински хици, који, наравно, тај посао осујећују. Јасно је да је тај догађај морао изазвати највећи интерес младог револуционарно расположеног полетарца, и жељу да се и сам нађе у центру претстојећих историских збивања. Али, у Загреб, где га је срце највише вукло, није могао да иде, и то колико ради изгона, још више ради тога што је већ био обавештен да су тамо похапшени сви његови другови, а полиција да трага и за њим;наБеограднијемогао ни помишљати, јер је граница сместа била управо херметички затворена. Ради свега тога је закључио да ће бити још најпаметније ако остане сакривен међу својим сељанима и одатле будно прати развој догађаја, чекајући погодан моменат да се и сам у њих активно уплете. Упркос свима потерама за проскрибованим омладинцима, полиција Пјера није пронашла. 1915 године, када је дошао ред на његово годиште, покупише с осталим сељацима и њега, стрпаше у касарну, и после кратке вежбе отераше на фронт. Полиција је и даље за шим трагала, али како је у војсци био још најбоље сакривен, није га пронашла. Највећи део рата провео је на италијанском фронту, — Сочи, јужном Тиролу и Пијави, — у сталној жељи да буде заробљен, што му из извесних, да-

нас поверљивих, разлога — није успело. ,,Пошто сам се затекао, — каже он сам у својој већ цитираној аутобиографији, — на територији Аустро-Угарске, борио сам се на страни централних сила, што је такође био један од узрока њихове пропасти." „Пре свега, причао ми је Пјер, да будем искрен с неким нарочитим јунаштвом не могу се похвалити. Све непријатности рата заборавио сам, али су ми остали у најпријатнијем сећању другарски и човечански моменти, који могу доћи до изражаја само у тако тешким и трагичним ситуацијама као што је рат, та крвава бесмислица." У лето 1918 год., кад је саботажа, на фронту и у позадини, код централних сила заузела већ огромне димензије, Пјер се, заслугом неког лекара Хрвата, извлачи из војске и као „инвалид неспособан за фронт или било коју војну службу", одлази у Загреб. Како су се трули темељи столетне апостолске Монархије почели већ да руше, полиција је у страху пред оним што је долазило неминовнно и незадржљиво, прелазила преко многих „греха младости". Тако једноставно није ни опажала да се у Загребу налази опасни субверзивни елеменат, дефеиста и прогнаник Пјер Крижанић. Захваљујући тој околности, он одмах преузима уредништво хумористичког листа „Коприве". Први резултати се показују веома брзо; велике белине (цензурисана места) управо су парале очи. Долази ослобођење и уједињење, — манифестације, бакљаде, песме и игре па загребачким улицама, дочек српске војске, — и у свему тому Пјер узима, наравно, најпотпунијег учешћа. У „Копривама" наставља марљиво рад, сада већ у пуној слободи, а у духу остварених младеначких идеала и сањарије. „Коприве" води све до 1922 године, тј. до ангажмана у новопокренутом београдском дневнику „Нови лист", где скоро свакодневно

Илустрација за Дантеов „Пакао" •— Угљен Рад из 1939 год.