Opštinske novine

Сликар Вељко Станојеви^

Вељко Станојевић: Девојчица при тоалети — Рад из 1923 г. — Својина г. Вл. Рибникара — Уље

скромној кућици турског типа, — која данас дакако више не постоји, — угледао је светло дана пре четрдесет и девет година, — 10/23 фебруара 1892, — данас познати сриски сликар Вељко Станојевић. Нзегова мајка Јелисавета потицала је из старе банатске куће Лонгиновића, која је кроз дуги низ генерација, још од сеобе Срба под Чарнојевићем, давала свештенике и истакнуте борце за слободу и српство. Нзегов отац, Витомир, потицао је из двеју највећих и најпознатијих српских породица; био је праунук двеју првих дахиских жртава: Кнеза Станоја из Зеока, по коме се и презива, и Кнеза Алексе Ненадовића из Бранковине. Један од првих писмених људи V Србији, дипломата, војвода и књижевник Прота Матеја Ненадовић, јесте прадеда нашег сликара. Из те две фамилије поникао је временом још известан број светлих и заслужних имјена која су изграђивала слободу и културу Србије и наше данашње државе. Кнез Никола Станојевић, који је први јавно убио Турчина у сечи кнезова и тиме постао непосредни узрок Карађорђеве побуне, књижевник Љубомир Ненадовић, попечитељ и државни совјетник Јеремија Станојевић, политичар и књижевник д-р Драгиша Станојевић... и др. Рано детињство, школско и младићскодо-

ба, Вељко Станојевић је провео у Београду. У фамилијарном сећању његове најраније детињство задржало се у овој слици: Један мали буцмасти дечак седи на ивици тротоара пред родитељском кућом и пева, пева по цео дан, уживајући у посматрању кокошака, пловки и гусака које су ое несметано гегале и гањале по калдрми и травњацима сада велеградске Смиљанићеве улице. Сликарске вокације, — ако се то може тако назвати, а ја мислим да може, — код Вељка Станојевића се почињу јављати још у основној школи. Већ у то доба он ради нашироко замишљене „композиције" битака, скупова и иокрета читавих војски, вероватно под утицајем дечачких игара и народних песама, од којих је већ у то доба знао велики број напамет. Међутим,, у том погледу он убрзо доживљује једно велико разочарење. Уласком; у с р едњу школу он је присиљен да напусти та „композиције'' и да заједно с осталим ђацима учи лепо све изнова; да учи основне потезе. И док он ради цртеже за половину разреда, за које појединци добијају и одличне оцене, не стиже да их начини за себе; а што је још горе то долази до ушију његовог професора, стварно првог сриског модерног вајара Пере Убавкића. Ради тога се између њих двојице ствара антагонизам и, по мом мишљењу, баш ту треба тражити основ и данашњем Вељковом убеђењу да он од Убавкића није научио ништа и да овај на њега није извршио никакав позитиван утицај. Кроз средњу школу, тј. кроз њена прва четири разреда, Вељко пролази као сасвим просечан ђак, али већ у то доба он увелико сања! о уметничкој каријери. Нзегови родитељи нису били баш саглаош с тим да им син постане уметник, јер су били свесни тежине тог позива. Наводили су му примере Ђуре Јакшића и Ђоке Крстића, који су били први српски мајстори свог времена, а обојица су живели веома оскудно; Ђура је и формално гладовао. Они су свом сину наменили неки реалнији, боље речено лукративнији, позив; — рецимо лекара, правника или, још најбољ«- каријеру неког високог државног функционера. Али за све то Вељко није показивао ни најмање воље. Он је остајао упорно при свом и тражио да га упишу у Уметничко-занатску школу. Родитељи, кад су увидели да нема другог излаза, коначно су попустили. То је било 1911 године. Тадањи директор те школе, вајар Ђока Јовановић, зачудио се како то да један ђак, који у средњој школи из цртања има оцену с којом се једва провукао, сања о сликарству, док су сви остали кандидати, из тог предмета, имали одличне оцене. Међутим, Вељко се само осмехнуо и самоуверено рекао: „Господине директоре, оце;на није увек меродавна. Ја ћу полагати пријемии исиит и ви ћете имати при-