Ošišani jež

КАКО САМ УШЛА У ДУГ ОД ДВЕ ЧОКОЛАДЕ

СВЕТЛОСТИПОЗОРНИЦЕ И - МРАКОВИ

Милош PanoßHh ЧОРБА ОД КАНАРФЈНЦА режија Вида Огњеновик, Атеље 21Ž

, ;Не вреди ни да вам препоручујем ову представу. Тешко да ћете ухватити карту. Али треба да знате: кад видите ред у улици са седам имена, пред Атељеом 212, тај ред (како oso утешно звучи) није ни за уље, ни за млеко - него за представу. То је логично, јер је иста здравија и од млека, а од уља поготово. Станиђ ми обећао улазак 3.11.99, па дођем са подмлатком. Са остапих пола милиона својих гостију проследио нас је до Јасне Новаков да нас смести. Гужва беше онолика, народ са картама само што се није тукао, а ми смо се, стидљиво повукле и вратиле кући необављеног посла. Шта још говори ова епизода, осим да ја не умем да се гурам? Прво: да двоје омиљених глумаца могу да напуне велику сцену и велико гледалиште Атељеа 212, под условом да је режија сигурна и да нас се текст тиче, а друго да првоме тешко може конкурисати било који ини квалитет представе (богатство, класика, то што је хит на Бродвеју итд.). Обожавам гужву у позоришту и решим да покушам други пут. Сретох глумца 9.12. 99. и обећа ми да ћу сигурно ући ако дођем сутрадан, када ће играти на малој сцени. У петак, купим човеку чоколаду и стигнем. За сваки случај поједем чоколаду - шта ако се опет не уфурам? У бифеу кажу: 'Ено, Тика доле прави фрку, уноси нулти ред - . Са интерфона растура гапама из велике сале где се игра Велика свеска. Ваљда зато што је свеска велика, па мора на великој сцени?! Буне се разни што је сала пуна неке деце, а Муци каже: “Деца чим чују свеска мисле да морају да раде домаћи, па вриште". Каже даље да Свеска има по две тоне декора по лику. Односно по глумцу. Четири глумца осам тона декора. Занимљив редитељски приступ... Више волим да гледам Чорбу.. Стварно ме уведе глумац, ни по сата пре представе - и мислим да је крајње време да се учини нешто на разкринкавању предрасуде о томе како се гпумцима не може веровати! Може, ко сме! Фине публике још нема, а нулти ред крцат. Један господин са понашањем ТВ-мена помери ме удесно (љубазно колико он може) због своје жене. Понашање ТВ-мена је исто као понашање Американца, кад нпр. уђе у самоуслугу у Фиренци. Оно потиче из времена кад је РТС била ТВ кућа велика као Америка, што више није, али је начин опхођења остао. Добро. Седоше њих четверо. Гђа супруга, једна заносна плавуша, миолим заноси бар по пола метра лево-десно, ТВ-мен и двојица момака, са имиџом самоуверених типова испод кога вири мало кевино штреберче. Кад нагрне фина публика, једна симпатична девојка обрати се двојици момака, очигледно лично их познавајући, и замоли их да устану, јер

је нулти ред за госте којих има много, а они су млади могу и да стоје. Устадоше огорчени. То ми се још никад није десило, на малој сцени"! - понови један од њих неколико пута. Врпо гласно! Добро, бре дете, млад си, многе ствари још нису стигле да ти се десе! Мене су данас дигли у аутобусу, а за разлику од тебе, имала сам карту! (беше мој унутрашњи дијалог). Заносна мама се нађе грдно увређена, па се на сав глас распитује: Гордане, сине, оћеш да не гледамо? Оћеш да купимо карту? (Као да би то био израз најљућег протеста!). Отац покушава да смири лопту, али брачна другарица се не да. (јој ако прочита да сам је назвапа другарицом, наје... сам. (Уlа, не чита!) Кризна два места зврје празна и мада беше очигледно да ће момци ипак сести, госпа не одоли свом бесу и демонстативно устане са прегласним текстом: Идем јау бифе!!! Одгузеља преко сцене... Момци седоше и представа поче. Чорба од канаринца је сетна, готово лирска комедија о браку. Свако ко се на тај судбоносни корак одлучио, па и они који се нису одлучили - могу да се препознају. Додуше ја сам се познала пре у њему него у њој, али то није проблем представе - него мој. Драматуршки конципирана као хроника она третира брачни пар од 'пет минута пре венчања - , преко рођења деце, дечијег исељавања, распада брака, па поново назад до одласка на венчање. Или тачније: од времена кад су супружници били "одрасла деца преко телефона - , па до доба када постану “родитељи преко жице’. Односно баба и деда, чија су унучад у далеком свету. У том батргању живот прође неприметно - они једва да схватају да су остарели (премда су о годинама пуно причали). Зато и не смета што се физички не мењају. Напротив, то прија, Писац је нашао оригиналну и лепу форму да каже то што је хтео, а редитељка Вида Огњеновић умела је да тој форми да све потребне димензије. Сва решења су потпуно једноставна и, самим тим - најбоља. Наравно, кључ успеха су ипак глумци. Бескрајна Весна Тривалић која игра вулкан животне енергије, оптимизма и радости, те експресивни Тихомир Станић у улози забринутог, а заправо уплашеног интелектуалца, чији страх поквари све што се покварити може. Контакт који њих двоје остварују на сцени дубљи је и потпунији од већине међуљудских контаката у реалном животу. Ваљда су зато, кад су после представе ушли у бифе, изгледали као да би рађе играли још једну. Рађе него да се врате у реалност. Тежа места у представи су она кад неко остане сам, где су најчешће ишли такозвани "унутрашњи дијалози*. Тај “унутрашњи дијалоГ је иначе болна тачка

скоро сваког савременог човека, због које већина није у стању да оствари ‘спољашњи дијалог" тј, онај са живим саговорником. Јасно је зашто их у представи има толико. Весна их је поменуте вечери играла оакше и лепршавије него Тихомир, не знам зашто. Мени је изгледао негде дубоко и безразложно бесан. У бифеу сам касније видела да се клинцу коме се никад није десило да га дигну, већ десио - мобилни телефон. Зар не би било једноставније да људи који имају паре за куповину мобилног, такође купе сину и карту за позориште? Они знају у каквој беди живе театри. Али, они неће да купе карте, феномен познат још из Чеховљевих прича. Испоставило се да је девојка која је подигпа момке, у ствари Тикина жена и он беше толико љут да је попио неколико вискија. Да је био срећан, такође би попио неколико вискија - дакле. нема разпике. У покушају да одбраним девојку - питам: "Ко је уопште та заносна плавуша"? Она је жена... ту ми рекоше име, за које беше очигледно да га морам знати, али ја,‘не само да не знам ко је то, него не могу да се сетим ни ШТА је то. Сасвим је сигурно да сам га раније чула, али то заборављање обавља моја селективна меморија сама, чувајући ме тако од подложности "необоривим" ауторитетима... За мене је ауторитет само онај кога сам видела како ради и у том смислу имала сам те вечери најдубље поштовање за Весну Тривалић, Овако стидљивој и дивљој какву су ме направили беше ми проблем да јој се обратим (пошто нас нико није упознао) и кажем: "Могу ли ја да вам честитам"? А она каже: ■Јао, молим вас"! Не памтим да сам икад чула нешто тако шармантно, спонтано и ослобађајућ?! Обузе ме неодољива жеља да им нешто поклоним, али не имадох ништа. Сада дугујем две чоколаде (не рачунајући дугове у страној валути).,. ■ П.С. У понедељак јавим се у маркетинг Биљани Шего да замолим програм и фотос, ако може да ми спусти, за сат времена, до портирнице, јер ме боли колено.Ма сам данас дошла са боловања након 10 дана и за мене је погибељно да силазим, могу да вам оставим само кад кренем кући. Ако вам је стало, попните се“. Пошто је мени стало, а њој није - попнем се небу под облаке, нађем тамо дамицу двапут млађу од себе. Остави ме да стојећи сачекам док обави телефонирање, даде ми шта желим и закључи:‘Ви нисте добили програм, јер сте ушли тамо где се не улази"! Хвала! Знам. Ја се зато и пењем тамо где се не пење... Шега болан, што би рекли Босанци.

Мирјана ОЈДАНИЋ