Ošišani jež

Животињско царство

МЗЛОГ КЊИГА

Овако то изгледа: Жене су крмаче које се представљају лабудовима. Дјевојке су лабудови који ће постати крмаче. Ни мушкарци не заостаЈУ- Они су крмци који се приказују јеленима, а своја прљава рила држе за прекрасне рогове, Наравно, имају рогове, али им је то захваљујући њиховим крмачама. Срећом, њихове крмаче им толико пута помажу да стекну и задржње своје рогове, да они остају уљуљкани и свом јелењем сну. А крмаче радосно, једна другој, представљају: "Види мог рогоњу"! А он се напне и поносне риче. Ричи само.

МАСКА ИСТИНЕ

(Зоран Ранкић: АФОРИЗМИ, "Пролетер" ад Бечеј, 1999)

Кад је глумац Зоран Ранкић, 1990. године објавио прву збирку афоризама "Довиђења, како сте" његово гостовање у уметности афоризма дочекано је као књижевни догађај. Од тог времена до данас, његов афоризам делује као старо вино, које опија и кад се не узима у великим количинама. Настао из мозговне гимнастике, Ранкићев афоризам делује као будилник што трезни успаване лењивце духа, а нарочито мрзовољнике што су заборавили да размишљају и да се присећају. У овој књизи афористичар је испољио и оштроумље и духовитост. Ма колико остајао веран духу сажетости и одређености мишљења, аутор није афоризам редуковао до потпуне недвосмисленост, до поједностављеног сазнања. Шта је већ тада било у темељима његовог афоризма? Ћудљива спонтаност меланхоличног хомо луденса, и прецизност и неочекиваност медитације. Тада је настао и афоризам, за који је речено да садржи нашу "најкраћу историју": Циљ нашег пута је да пронађемо путдо нашег циља! Репресивно друштво тумачено је сажетом и луцидном рефлексијом: Чине што б ране и бране што чине! Ово је инвентивно запажање о успостављању неподношљиве владавине над људима. Иронични дух афористичара прати цивилизацијско безглавље и надреалистички водвиљ кобајаги модерног света: Ум царује шаблон влада светом! У реалности тога света је и личност, и поезија, и лепота. Недавно се појавила и нова Ранкићева књига, коју је насловио Афоризми, а у њој се, по трећи пут нашла збирка Довиђења, како сте, али и прво целовито издање афоризама под називом Балкански нервчик, који су већ дуже времена објављивани у листу Ошишани јеж. Афористичар настоји да превреднује драму људског трајања. Зато су ту мисаоне инверзије: Не бојте се истине! Ње нема! Ту су читави слојеви парадоксалног уопштавања: Један човек може да победи народ ако је тај народ на његовој страни. Ту су и апсурдизми; Дајте ми само пет минута впасти - владаћу доживотно. За овакво мишљење било је' довољно искуство нашег актуелног властодржавља. Из таквог политичког контекста настао је и овај афоризам: На муци се познају лудаци. Ту су и нихилистичке опсервације: Када се све сабере ту више нема ништа! Ту је и мисаона сажетост и лапидарност израза: Памет у глави, гпава у торби. Ту су и трагичне антиципације, које не 6и смели, ни случајно, да прихватимо као необавезну вербалну играрију: Они ће нас бити и мучити, а ми један другом вадит очи живе! Као драмски писац, уместо драме, Зоран Ранкић пише такве афоризме, који 6и се комотно могли преобликовати у драму апсурда или какву оперету: Куда, вођо, водиш ове људе? Откуд знам. Иду за мном! Тако је то у нашој држави, која 6и се, из више разлога, могла назвати Страдија. Не 6и погрешили ако бисмо тврдили да је овде најактуелнији писац управо Радоје Домановић и да је у нашим афористичарима добио ваљане наследнике. Зоран Ранкић се непрестано мењао и кад је остајао исти, исти поуздани мислећи и бунтовни уметник, али бисмо силно погрешили ако не бисмо приметили његов врло уочљив креативни успон и стваралачку зрелост. Сатирична жестина учинила је да његови афоризми, у недавно написаној збирци Балкански нервчик, делују као снажни зимски ветрови који носе све пред собом. И не остављају ништа тамо где је било.

Ратко БОЖОВИЋ