Ošišani jež

ПОЕЖИЈА ВЕЧНО ТАКМИЧЕЊЕ

Такмиче се комшије из села, Пале једни друге као крелци, Јесу л бољи као пиромани Ил су бољи као погорелци? Заждиш кућу комшији и бежиш, Јер знаш да he и он да пожури Зубљу ватре да одмах понесе, И до куће твоје да те јури. Ти пироман а он погорелац Траје само док се он не дигне, А онда ће бити обрнуто Кад до твоје куће пламен стигне. Тамо-вамо једни друге гоне, Пламен језик до неба палаца, Више никог живог нигде нема Такмичење траје без такмаца.

Растко ЗАКИЋ

УЗ ИВИЦУ НОВЕ ЕРЕ

Уз ивицу нове ере иде Србин за Србином једни друге тајно мере замишљени над судоином. Бесомучно време плете бременито правим мрењем да живима уз плакете груди бљесну под ордењем. А за нртве све се чини и без плача и са плачем да добију у тишини и орлова муда с мачем.

Миодраг Д. МАКСИМОВИЋ

ПЕСМА ВОЈНОГ КУВАРА СИЛОМ МОБИЛИСАНОГ

Ja, пропали песник, зидар без алата, Војник без храбрости са срцем немуштим, Недостојан оружја, недостојан рата, Седим у комори и кромпире љуштим. Ја, сломљено перо, песник без идеје, Слушам како свирају пушке место лире, Па уместо нота слап куршума веје, Седим нем уз ватру и љуштим кромпире. Пролазе носила носе рањенике, Безглаво крај мене, као да ме нема, ЈЈису сви рођени за храбре војнике, Мора неко јунацима кромпире да спрема. Сутра кад главоње у примирје ступе, Јунацима следе ордени за храброст, Нама осталима један шут у дупе, Љубав према ближњем броји се у слабост. Ја, пропали песник, гледам посла своја, Војник без храбрости са срцем немуштим, Недостојан оружја, недостојан боја, Седим у комори и кромпире љуштим.

Васа РАДОВАНОВИЋ

УГЛЕДНЕ ЛИЧНОСТИ СЕ ОДМАРАЈУ

Угледне личности се одмарају у ретким тренуцима предаха. Мутне их мисли хвата сан о великим плановима и пословима. Прате их пропусти и омашке у говору, смху и плачу. Миришу на труле јабуке, док ознојеним длановима бришу уста Заводлшво и достојанствено навлаче гнев и бес на себе. Осетљиви на мед и млеко црним се хлебом хране.

Радомир РАЈКОВИЋ