Ošišani jež

ЧУВАР СПОМЕНИКА

Владислав Влаховић

Да ми се црноме кукавцу преквалификовати! Кад бих то успио све остало би ми било "лук и вода". Било би ме брига за државу Данску, за мађарско море, шпанска села, дукљанску академију... Части ми (овакве каква је данас у моди), због тога шетам по околним брдима. Разгледам, мјеркам, опипавам и премјеравам. Можда је злурадо, али једва чекам да се нешто велико деси. То би била прилика да подигну велелепан споменик тамоњему или тамоњима свеједно. Него, џаба се надам, нијесам ти ја те среће. И да му се посрећи па то буде, не вјерујем да бих се ја први сјетио, на вријеме одреаговао и понудио се за чувара споменика. Једноставно, некако сам "замузен", кад год треба ватати без опипавања. Али кад би ме неки анђели научили кад и како треба, после ми равна не 6и било. Ја сам ти кад кренем као кола низ брдо. Престуктуирао бих ја свијест, редефинисао ставове, трансформисао навике, веаучеризовао имовину па с њом у плаву коверту... Видјели би главни и одговорни, да сам и ја схватио, да правила игре важе само за почетнике. Једноставно, нема шта не би, само да постанем чувар споменика. Јадо мој, шта би тек тада причали наоколо? Шта 6и мислили комшије, кад сам им и овако одавно сумњив? Како би се дичила тетка која и дан данас тврди да је првоборац али да није хтјела пензију, само зато да се разликује од других и да бар неко из наше куће покаже разборитост. Шта 6и тек рекла кума Драгица. Вјерујем да 6и ме кумиламолила да ме мијења кад год имам других обавеза. Свима и свуда бих давао до знања какве сам ја срећа Нема тога ко 6и ми био и сличан а камоли раван, кукала му мајка. Ако би неко и био, све бих урадио да му се што прије подигне споменик и то што велелепнији, да запослим и куму, да ме више не омета у раду. На послу (а стално бих био тамо) носио бих искључиво свечано одијело, са неизбјежним опасачем и пиштољем преко. Усправио бих се, онако, да ми га сви виде. Није то од страха, већ да и задња фукара види да сам ту на дужности и да нијесам манит да се рекреирам

другачије, осим да уређујем споменик. Наравно, после прве кише од пријема дужности (инсистирао бих да положим и свечану заклетву), кад омечи, ископао бих и мало ровова у близини, нека се нађе. Чисто ако неко од овлаштених наиђе у какву контролу, или због "онога", да види озбиљност ситуације у којој се споменик налази, а и да ја немам предрасуда кад је у питању обрачун с унутрашњим непријатељима. Све више схватам, да кад бих ја то постао, власти би морале упозорити народ (мултимедијално наравно), на опасност која би могла задесити неопрезне. Не дао Бог да се неко из непредвеног правца приближи, или под неразјашњеним околностима дуже-задржава. Не би се извукао ни ако дође са каквом половњачом. Нијесам ја од јуче, да не знам за колико се то може обавити по стандардима НАТО; него да не дужим о томе. Наравно, свако има право да гледа, аДи да у томе име елемената дивљења, а не да блене као теле. Не само да 6и ми то било сумњиво, него 6и ме и нервирало, а кад ме снађе таква комбинација, не владам собом, већ превентивно дјелујем, Посебно бих био оштар кад бих наслутио да се неко туда врзма са мотивима какве сам ја имао. То не бих мого издржати а дг ra не упокојим, па таман се не вадио из Што се тога тиче, могу и да ме стријељају, само да ме сахране близу споменика. И то бих лакше поднио него да ме смијене евентуално. Не бих волио да ме неко схвати погрешно. Није мени стало, да некога оладим, осим акб бих осјетио да је доведен у питање интегритет споменика. Да не 6и ко прав здрав страдао (јер данас има највише тупих и сумњивих лица, што бих ја могао сматрати провокативним), свуда около бих истакао упозорења и добро видне натрисе на језицима народа и народности, а на сумњивим правцима и на важнијим страним језицима провјерених и освједочених вјековних непријатеља: "не блени", "не зијевај", "гледај у пролазу", "посматрај

а не осматрај", "не сликај да те не сликам за вјеки вјеков", "не шпијај", "чувај тајну о споменику", “поштуј споменик да 6и га заслужио", “забрањен

приступ непријатељима свих боја”, "обавезан правац прилаза страних делегација из пријатељских земаља", "обавезан правац за делегације из непријатељских земаља", "мјесто заистицање телеграма подршке", "мјесто за чување књиге утисака" и тако даље и томе слично. Ко зна чега бих се још сјетио у "ходу", само кад би ме кренуло. Вјерујем да би ту ревност и неко од важнијих брзо примјетио. Временом, неко би можда, при полагању вијенаца, нешто и на моја прса окачио. Кад би долазили Црнци укипио бих се тик уз споменик, да не знају гдје шта да потуре, па нека се после ко усуди да то макне с мјеста на које су ставили. То или “оно“ што би ми прикачили не бих скидао ни кад спавам, а кроз праксу бих настојао да усавршим будност да ми сан ни не треба. Надам се да 6и дошло вријеме да се о томе почну интересовати и новинари. Е,то 6и било оно због чега бих радио све ово што сам побројао. Наравно, морали би више пута да долазе и моле, а онда бих ја попустио и потегао своје услове. Не 6и их било много, али би били принципијелни, а то је: да им ја дајем наслове и да не могу износити податке који 6и могли бити од било какве користи непријатељу. Нема тога кога не би привукле, још овакве наше дневне новине, где би на првој страници (зна се, црвеним словима), писало: "Незнани јунак - чувар споменика незнаном јунаку", "несуђени партизан-парти- зану борцу", "будући покојнмк - бившим покојницима", "живи леш на

мртвој стражи”. "чувар споменика као од споменика одваљен", итд. Уз такав наслов, новинарима би требало само мало маште и да све буде импресивно, а не безглаво (као што се од њих тражи), па како испадне. Е да ми је икад да то постанем брзо бих био бољи и од себе. Двојица ко ја не 6и ми била равни. Пси чувари би обољели од зависти... Брзо бих се ја уклопио у актуелне друштвене токове. Кад-тад бих споменик приватизовао. Као знак добре воље, дозволио бих понекоме и да фотографише. Мене или споменик свеједно, само да то изађе у I дневним новинама да се , уз помоћ слике мало разоноде i и непис\ мени.