Ošišani jež

DON’T ТАСHI HASHIM PREKIDACHI

f л ЈЛк.ада сам десетог јуна 1999. године одлазио са Косова, мислио сам да је то заувек. Али, само Бог, кога нигде нема толико, колико га оволико има на Косову, зна кад је почело одувек и кад ће се завршити заувек. И док су ме највећи песимисти убеђивали да бих, ипак, требало да будем бар мало оптимиста, а највећи оптимисти преклињали да у свој живот унесем и мало песимизма, ја, као један типични представник овог народа нисам чинио ништа. Зашто бисмо ми предузимали нешто, кад је време радило за нас. И стварно, догађаји су нас све више истискивали из наше географије, историје и биологије, али смо захваљујући њима све више били у праву, чега је на овим просторима увек недостајало. Уосталом, да смо у били у праву бар колико смо били до гуше, Косово никад не бисмо ни изгубили. Али, шта је, ту је, а то је ово што још није очерупано. Дакле, да би наш повратак на Косово могао да почне, било је потребно да се испуне неки услови. Први је да Косово буде изгубљено. Кад је Косово изгубљено, ми смо већ били на пола пута да га повратимо. И тамо где би већ сви одустали, ми смо храбро кренули у повраћање. Да смо се упутили право на Косово, како смо сами предлагали у тренуцима кад бисмо испијали по ко зна коју за српство и јединство, добили бисмо с неба оно што нам, сад се испоставља, ни НАТО пакт није желео. И као да се не ради о нама, ми смо на Косово кренули заобилазним путем. Прво смо се вратили у Уједињене нације. Тек кад смо тамо стигли уочили смо да су за време нашег одсуства нације уједињеније, него што су то за време нашег избијања биле све српске земље. Зашто смо онда избијали, тек нам сад није јасно. Онда смо се вратили у ОЕБС. Били смо ничија земља, земља коју, бре, ни Русија и Белорусија нису хтеле, а сад смо, ето, део Европе. После тога наш пут до Пакта поплочан добрим намерама за стабилност Југоисточне Европе, како се сада зове буре барута, водио је кроз долине јоргована.

Z' И ево нас на самој граници не само Косова, него 'и Метохије. Између нас је још танки појас ничије земље наше поносне, непобедиве и оно, ми стојимо постојано, залуд прети понор пакла и ти фазони. Да бисмо се вратили на Космет треба још само да будемо гандијевски мирни у Прешеву, стојици у Бујановцу и хипици у Медвеђи и да уђемо у Партнерство за мир и у Нато. А онда ће и луди Срби, како нас је звао професор доктор Јован Рашковић, а да се због тога нико није ни лудачком кошуљом покрио преко главе, као што су то већ учинили Французи, Американци, Руси, Енглези, Италијани, Немци, Шпанци, Уједињени Арапски Емирати, Чеси, Словенци, Румуни и остали, моћи да уђу на ово најнеуралгичније подручје Старог континента. А ко је више код своје куће него луди Срби на неуралигичном подручју. И док нас Шиптари буду дочекивали као ослободиоце, ми ћемо их засипати нест’лом, Бајеровим аспиринима, улошцима са и без крилаца и сличним хуманитарним пошиљкама. Тако ћемо ми у Призрен, стару српску престоницу трчећим, стројевим кораком стићи с песмом I want work for the Uncle Sam на уснама. A онда, када дођемо у Пећку патријаршију и Високе Дечане неће нам бити тешко да се правимо Енглези, јер како то ми умемо, не умеју ни Французи. Кад се сада вратимо, с Косова нас више неће померити наши генерали. Ко сме с нама на такву силу као што смо ми у саставу НАТО. Beh је и време да уз нове новчанице с демократским ликом и са потписом губернатора Јуниора Динкића штампамо и упозорење за све оне који би евентуално желелн да нас на Космету нема: Do not Tachi prekidachi, да не би завршио на саветовању у електричним столицама у српском Бондстилу. Јер, ми од сада само преговорима. Кад то не помаже, онда НАТОом! То је једини начин да сачувај нас боже од српског јунаштва, Крлежа, уз хуманитарну помоћ онога који се у овим новинама већ више од четврт века потписује као...

Радивоје Бојичић j

Карикатура:

Г.Ковачевић

9