Otadžbina

318

ИОВИ МЕСИЈА

тнуше му веиац на главу, запалише брдо од тамњана и понеше га на рукама и иолетпше тако с њим на впше у зрак као на крнлима ветровим Мисли посукташе као рој на поље, разлетише се и зазујаше по собн... Меснја скочи, ал има шта вндети! У оној брнзн заборавио се новезати дрном марамом... „Не ће добро бити!" 11о.чис.лп у себи слутећи нешта. — И доиста после неког времена онет је ударио на чапур и опет је вирио мало кроз прозорчпћ.... Да лн ће опет иочети свој рад — не умем вам казати. Само се и мени самом већ сажалило, што се не нађе ннкада му наиише жнвот његов. Да не бн то остало као празна жеља нашег меспје, а у нстн мах и замашна празнипа у развоју човсчанском, сам се наканих те му написах дела и жпвот његов овако као што ће те сад чутп. Слушајте! „У врпјеме оно далеко тамо на Занаду, међу неким гушанима роди се дјетић. И нскупнше се бабиде многе и рођади и сродници до деветога кољена и иадјенуше му нме: иолагушиК. И одмах га приведоше књпжнндпма и Фарисејима, ге се учаше књизи и законима њнховијем. И кад ојача духом, узеше га гушанн за батаке п стрпаше тумбе у котариду и завезише озго тврдо да не испадне гдјегод у путу. За тпјем напунише још једиу котарпцу шљива пребранихје, и натоварише на кљусе обје котарице и један избрани гушан иоведе тај товар у земљу далеку, православну н најнространнју под небом. И дошав нзбранн гушан у један град, велпки н богат, отворн месију свога п шљиве своје; шљпве иродаде ио "он. и двпје" а месију даде збору „^лаготворноме," што се бјеше сабрао да племена сродна и народе братске нреда у руке поглаварнма својијем. И остаде меспја иод окрнљем збора „благотворнога" н учаше науку његову п законе његове. И бнјаше ту људп разлпчптпјех племена и језнка. И гле, међу њима бјеше један гог-магог и нме му бнјаше Мпшмило и нмађаше бабу заштптницу. И Мишмило бјеше вратар на вратима збора „благотворнога" и разносаше посланице ио заиовјести господара својпх је {и ожреташе јеменпје пред вратима њпховпјем. — Месија позна у гоги брата вјерна и љубавна н учиии увјет с њпме, да раде једно и говоре једно и нзбаве род свој. И тај увјет бјеше тпјесан и јак, којн сроди ова два мужа велпка, те жпвљаху и мншљаху као браћа близанци. И рекоше квижници из збора „благотворнога": „Гле, нема нод небом два боља брата и лрпјатеља , и не нази се као меснја и гога , иико под сунцем!" „За тијем „благотворни" збор призва меснју, изли му за врат рог с уљем иотпратп га дому његову рекав: „Вриједан си да будеш носилац мисли наше. Иди у народ свој ! Идн п радп п иослужи нам, добротворима твојијем!" И оде меснја међу гушане своје. Гушани га дочекаше на кљусадма својијем и он уђе у град јашећи на магарету , а допратише га грањем врбовпјем п звоиећи уклепетуше п чактаре, и учинише му пошту велнку. За тијем га вргоше да им буде првосвећеник у храму њнховоме и учитељ дједп њнховој, уз- впкујући: „Гле, дође нам спас, којн ће нас нзбавити!" И лочеше му приносити жртве печенпце од стада својега и жита својега и мрса својега н цјелога иметка својега.И гле, он прнхватаиш објеручкс ж.ртве њнхове,