Otadžbina

УМЕТНВДОВА СИНОВИЦА приповетка

(Свршетак) — Он је ? — Право да ти кажем доста — али, ти си паметиа, дете моје. Је ли да је излишно страховање твога, мало претерапога стрица ? Али шта му знаш ? И сувише често осетих место руже трн. Та ето и ова моја самоћа . . . Али то се тебе пи мало не тиче . . . Мојој судбини довољна су моја плећа. Лаку ноћ! Али сутра да те не чекам. Лаку ноћ... Кад га испратих, дочека ме Марта на кућњему прагу. Загрлих је, л^убих је и плаках. Чини ми се да ме је у оном времену само она разумела. Нити јој се исповедах, нити ме запиткиваше. Бистро око њено прозрело је дубоко у мене. Не хте ме узнемиравати у мојој борби срца. Сутра дан рано изађем у баштицу. Ведро небо, свеж зрак, зеленило лишћа и мирис цвећа — повратише ми опет моје обично расиоложење. Клонулост све већма попушташе, а светлост дана уливаше ми више храбрости и поузданости. Ох како је диван и сладак овај свет, плашљивице Маријо! Одмах по подне кренусмо се у село II. Марта је дуго за нама гледала; на ирвом савијутку поздравих је белом махрамом и изгубих је из очију. -- Како ти се допада, кћери, овај нредео ? Упита ме стриц кад бесмо у средини поља.