Otadžbina

уметникова синовица

327

— Ваздух, стриче, свеж као изворска вода, а благ као мдеко. Не осећате ли мирис од траве и цвећа ? — А сирото око? Раван и раван и ништа више. — А ово плаво небо, над нама ? Па ова живописна дрва поред пута, модро-плава поља, ливаде? Па глете ону кућицу иза оне ограде, па оне салаше, па онај црни ђерам што је поносно уздигао шију и гледа у небо. — А оне тамо ритове ? — Да их, стриче, за сад превидимо. — Али, кћери моја, ништа не ваља превидети. Поглед ваља да опази све. Гледећ само леноте околне, лако нам је упасти у глиб. Нека ти је ово свагда на памети, било да разматраш пределе, било да гледаш баш и саме људе. — Али, драги стриче, откуд нађосте свезе међ људма и ритом ? — Ето тако ми је то сада на ум пало. Поредимо срце људско са каквим лепим пределом; био он ма како диван и дражестан опет у њему има ма најмањи ма најсакривенији глиб. А ови су глибови опасни! Чувај их се добро, Марија! Из њих је врло тежак излазак. — Али за Бог-а, стриче! — .... — Не чини ли ти се да звони негде ? — Ја се чудим вашим .... — Не чуди се, кћери моја. Али, прекрстимо се; то је вачерње зеоно што се чује. У даљини пред нама већ се све разговетније виђаху сеоске куће и ограде и црква с високом кулом са које се звоно одлегаше. III. Љубазна Марто! Ово ти писмо пишем из села, у собици Светислављеве мајке. Нисам се преварила; она је тако добра душа; чини ми се да је у њој васкрсла наша покојна мати. Кад смо стигли, тако се је радовала, да од радости чисто не зна-