Otadžbina

ЛОНЛ ТИХОМИР

383

шљан, као што придичи честитоме свештенику оде у конзисторију. . . Кад је ступио у дворану, ту је застао вдадику тде је већ заузео место у горњем челу, за једним столом на коме је зедена некад чоха одавна пожутела. Вдадика беше човек омаден', дебео , дице му беше једро, ади за то су се око очију опет видеде оне бориде, што се ка сдепим очима и доле низ испупчене, црвене јабучице пружају; брада и коса беху му седе, и да их је чешће сапуном прао, изгдедаде би као снег беде, а овако занемарене беху од сиднога дувана; жуте, чађаве, аљине, местимице од падидрваца прогореде . . . Остади кадуђери изгдедаху још јаднпји и несрећнији , свако је дкце бидо израз оне подмукде пустињачке глупости. Кад је угдедао попа Тихомира, он је отворио своја дебела уста па је бленуо у њега, чекао је да по обичају метанише пред њиме, ади попа то није учинио , него га је просто пољубио у руку а и ту му је бдедо лице поруменило, стидио се сам од себе, укоравајући се што да љуби у руку тога подмуклог дембела, који ни од какве користп није ни себи ни човечанству? !. . Који живи да своје ближње оглоби, да се наједе, напије и да — спава . . . Он с поносом стаде пред те глобаре поверенога им стада. Очи му сијнуше пуне израза, пуне самосвести и он с ирезирањем гледаше у ту из пустиње доведену гомилу црних судија. — Ваша екселенција — рече мирно — зановедила је да данас предстанем овој чесној и узвишеиој конзисторији... И он је онет поруменио , јер он није те калуђере држао пи за чесне ни за узвишене. .. Владика је набрао чело, јер од потчињеног му свештенства још се није нико усудио да пре њега. почне говорити. — Јесте, ја сам заповедио да ми дођеш, имам с тобом рачуна који ћемо, у име божије, данас пречистити...