Otadžbina

382

11011А ТИХОМИР

— Писмоје из Темишвара, драго моје дете, ади ко га пише, шта ли ће ко са миом из Темишвара? Та ја онде слабо и имам иозианика ? . . Посде погледа у дрвен велики нечат пошиљачев, на њему је стојало „конзисторија епархије темишварске." — Шта ли ћу ја конзисторији?. . ниташе се сам, а кад је ушао у собу отвори писмо и стаде га у себи читати; у иисму је ово било написано: „ ЧестнМшнЗ отче Тихомире!" Дне 21 Ноеврга, да сте неирем1нно предстали конзистори! ове 6 огомђ благословене епархје, поради изслћдован1н почин г 1;нб 1 саблазнн у вашои отг насг дарованои вамт. нарох1и. Дне 17 Ноемвр1а 1838 л4та. ЕпиовоиЂ Самугило" Попа Тихомир је пребледио као листак артије. — Саблазан? . . повтораваше сиромах попа . . .-. У мојој нарохији „саблазаи" ? Боже, боже мој! Шта још не ће човек за свога живота дочекати? Писмо је отац Тихомир нримио 19 новембра, а 20 се кренуо на пут . . . Хладан ветар хујаше банатском равницом; блато на друму беше тек у пола смрзнуто, коњи су били чича Радисављеви, истина добри, али на такоме путу ни најјачи не би могли покасати; ишли су лагано, ногу пред ногу ; ситан је снег вејао, торњеви од околних села, изгледаху као неке големе тавне сенке. Кад су кроз села пролазили, ретко се где чула песма, ил други какви весели гласови, све је тихо, мирно; само по неки нас на вратима што мало залаје, ал и он се брзо враћа у шталу, или вајат па се са децом и са мачкама заједногреје поред топле пећи. Староме иопи беше зима, али је трпељиво сносио све док нису стигли у Темишвар, а гу их је и ноћ уватила; ту је у гостионици морао одмах у постељу лећи, јер га је грозница почела трести . . . Кочијаш се дао у бригу због доброга попе, али сутра дан му беше лакше ; оп се дигао, очистио је своје аљине, обукао се, и чист огаишан и оче-