Otadžbina

25*

поил тихомир

387

— Отац сн иам био! . . рече бодно уздишући Вилјш Мамић. — Отад свију сирочади . . . јецаше она лена, прогоњена млада . . . пријатељ свима беднима ! заштитник прогоњенима ! учитељ целог еарода ! . . . И тебе нам отеше тп подди отмичари . . . Из очију свију сакупљених нотекоше сузе ... И баш у тај мах. пројурио је туда на четири врана коња спахија са ипшаном, мисдио је насмејати се, ади кад је видео ту годему тугу и нехотице скинуоје капу . . . Ветарје хујао, и он је чуо за собом кдетву уцвељенога народа . . . Па је дрктао од страха ....

31 Мај 1875.

Једној несташној девојци

Зар нољубац мени старцу Дајеш млада са усана? Зар на моје отаро раме Нада рука усијана?

Ил' сн дошла злураднце, Да ме варкаш, да ме једиш? Измучене старе груди Да иовреднш, да позледнш ?

Је л то љубав ? .. је ли шала ? Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрктала, затрептала?

— Јате љубим!.. Тврдиш млада Нуна јада, пуна нада Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада ...

Увеле су груди моје Твоја љубав ватра жива Па се бојим старац седи Од пламена и горива

22 Мај.