Otadžbina

386

ПОПА ТНХОМИР

— Врло љубазно, благородије ! — А кад је видео дукате 1 . . — Сијнуше му очи као у змије, кад оће да гхрогута жабу .. . Верујте ми, благородије, да сам их дуже држао на длану, одгризао би ми сву руку; тако је грамзиво гледао у њих. — Ха! ха! ха!.. смејао се спахија. .. Па шта ти је обећао?. , — Да ће га преместити у влашко село, Сато Серман... сиромашно село, а он не зна влашки ... Од муке ће пресвиснути .. . Тако су се у спахијскоме двору веселили и разговарали уз добру чашу мађаратског вина , док се стари отад Тихомир кући враћао. У повратку беше пут бољи, смрзло се, те су коњи лакше теглили; али у пониним грудима беше терет, једва је дисао, ветар беше хладан а он је са чела зној брисао . . . Кад су дома стигли, Марта је стојала на вратпма. — Оче Тихомире, ал си пребледио!.. рече узнемирена млада. — Грозница, драго моЈе дете! Али то не беше обична , грозница беше то тифус, од које се више није предигао. Пред мртвачким сандуком стојала је нема гомила гологлавих сељака, нико не нарушаваше ту мртву тишину ни једна реч, ни један уздисај . . . Голем је губитак био, неописана туга; једна суза не би умалила терет, који је као стена на грудма читавог народа почивао. . . Стари чича Гадисав је дуго ћутао, после се саже, прекрсти се и пољуби попу у оно бледо, мудро чело, за тим га узе за суву руку — ту је задрктао глас старога ратара, сузе му потекоше, а он је својим храпавим гласом цвилио: — Бог нека ти душу прости, добри пријатељу и учитељу наш !